Naša književnost

224 Књижевност

можда Нечастиви, који жели да га упропасти. Коментатори не верују Хамлету. Једни, с Бредлијем, мисле да су све те сумње у идентичност Духа само изговор, само покушај Хамлетов да оправда своје одлагање. Али Хамлет и не покушава да се правда и не сматра да га његове сумње могу оправдати. Штавише, он их пред Духом, који би му једини могао замерити то одлагање, и не помиње. Пошто се Хамлет нигде и ни пред ким не правда својим неверовањем Духу, ми немамо ни права ни разлога да сумњамо у искреност тог неверовања; поготово кад имамо у виду да је Хамлет пре склон да себе оцрни него да себе прикаже у повољнијем светлу.

Ваљда зато други коментатори, они који верују у Хамлетове сумње и скрупуле, неће да му верују кад он сам себе оптужује. Чак и они који у њему виде „човека с маном“, негативни идеал, сматрају за наивног сваког ко му верује кад он себи приписује ма какву другу ману сем мане неактивности. (Трећи му не верују кад тврди да је волео Офелију).

Хамлет себе оптужује у сцени у којој Офелију шаље у манастир (Ш, 1), ито за сасвимодређене порокг=: „Ја сам сам прилично поштен“, вели он, „али.,. ја сам врло охол, осветљив, частољубив“. То коментаторима изгледа напросто смешно: „Зар би се“, пита се Д. Вилзон, „могла наћи три епитета која би мање пристајала Хамлету>“

Али ми се и опет питамо: зашто да човек мање верује Хамлету него коментаторима» Зашто се те речи не би могле једноставно примити за „готов новац“, за оно што саме казујуг

Зашто Хамлет не би заиста могао бити врло охолр Због његовог „демократизма“, његовог другарског опхођења са сиромашним студентом Хорациом, љубазно снисходљивог обраћања глумцима» Признајмо да он цени интелектуалце и уметнике. Али зар не одаје охолост његово отворено исмевање старог канцелара, оца девојке коју волир његово питање какав одговор треба једном сунђеру да да „син једног краља“2 његово називање гробара лупежом и неотесаним. клипаном, а себе Хамлетом-Данцем (тј. кнезом, владаром Данске) на самом гробу Офелијином — да и не говоримо о његовом отворено презривом ставу према Озрику!

Зашто он не би могао бити осветљив> Зар није осветљив човек који је тако свиреп и према девојци коју воли, и према њеном оцу, и према рођеној мајци, који сам вели да би „могао пити врелу крв и тако страшна дела починити да би се стресао дан видећи их 2 Хамлет смрћу кажњава људе са којима је одрастао, само зато што су одвећ послушни и понизни према свом краљу! Он се не задовољава смрћу Клаудијевом, него тражи да он и на оном свету испашта, да му се душа мучи у паклу (за С. Џонсона, чувеног енглеског тумача Шекспира, то је место тако чудовишно да га, по његовом мишљењу, не би требало ни говорити ни читати).

Зашто сумњати у Хамлетово частољубље, кад се он сам жали Клаудију што мора јести „ваздух кљукан обећањима“ (да ће наследити престо), а Розенкранцу и Гилденстерну да му „недостаје уна-