Naša književnost

наићи да-не а 5 тег « провео

242 . . Књижевност

Говорила је тешко и пригушено, Капале су јој сузе и она их је брисала не прикривајући их. Ивану је постајало добро и пријатно. У прсима му је опет било топло. Старо осепање се враћало. Увређена страст је уступила место старој љубави.

Десанка је понављала, не мегући, ваљда, да схвати тачно смисао својих речи: А

— Ми ћемо наш- живот уредити.

Изан јој приђе и рече:

— Није потребно ништа да уређујемо. Останите са мном само док не завршим пут. :

— Не, ја ћу отпутовати у Нови Сад. Уредићу стан за нас двоје док ви будете на путу. Кад се будете вратили, све ће бити у реду.

— Али, кад већ хоћете да ми будете жена, — нашалио се Иван, — зашто не останете са мном Не, нећу. Ви сте потпуно слободни. — Додао је: — Можете већ сутра у Београд.

Она га погледа. Њој није било до шале.

Ујутро ћу отпутовати у Нови Сад. Тамо ћу вас дочекати кад се

вратите. Кад се вратите, све ће бити у реду. — Тада је пришла Ивану, загрлила га и гласно зајецала: пе — А то, што спомињете Београд, Николу — немојте! Немојте!

Ја ћу вам бити захвална и... верна...

— Слушајте, Десанка, озбиљнс говорим. Ја сам срећан што сам са вама. Али, ја желим да отпутујете сутра у Београд. Оно од чега бисте живели код мене, са тим ћете живети и у Београду.

Она није хтела да чује што Иван говори. Понављала је:

— Узмите ме онако како сте хтели. Та, ја сам најобичнија жена»

Покушавао је да је умири. Било му је жао Десанке исто толико колико и себе.

Лежала је на постељи обучена. Иван је седео крај њеног узглавља. Разговарали су целу ноћ, Мако су говорили много, разговор је био, уствари, мали.

Покушавао је да јој објасни и да је убеди да је потребно да прими његов предлог. Срце му се надимало од поноса. Осећао се снажан, велик. Из понижења пео се негде горе, високо, не зна ни сам где, куда, али — више се није осећао понижен.

А иза свега тога била је једна прикривена мисао: Он њу, уствари, и на свој начин заувек везује за себе.

Кад се забелела зора иза тешких завеса на прозорима, она је била врло бледа и слаба, али је изгледала и да је спокојна. Рекла је на закључку:

— Кад Никола и ја будемо самостални љули, ми ћемо вам вратити оно што будемо узели од вас.

Иван је пристао. Кад они буду били самостални, Иван ће вероватно, са директором Пепијем и управним одбором друштва, можда и са славним гинекологом, бити на робији. Тиме се тешио иронично у себи. И пристао је да му се зајам врати. ·

»