Naša književnost

Љубав 745 | 241

Међу прозорима узани стубови зидова на којима су се украсним чворовима састајали крајеви завеса.

Супротни дуги зид био је прекривен великим портретима у дебелим оквирима са позлатом. Покривач са лампе бацао је сенку тако да се у први мах ликови на сликама нису разазнавали. Нешто касније је приметио како из оквира гледају строго туђе, непознате очи.

Постеља није пристајала дворници. Вечерас су је свакако због гостију овамо донели. Насред собе је стајао старински овални сто На танким украшеним ногама. Око стола столице обучене у навлаке и мали диван са витким наслонима за руке и високим извијеним ле- | ђима у прљавој платненој навлаци.

— Треба да легнете, — рече Иван. — Уморни сте. И касно је већ. Ја ћу изићи док се свучете. За мене оставите јастук на малом дивану.

Она подиже главу:

— Тако вам бога, немојте ме разумети криво!

— Шта има да се разуме криво, — спусти Иван глас.

— Да не легнемо још, већ да поразговарамо, — замоли Десанка. — Мислим да не треба узалуд да се умарате. Ја вас и онако разумем.

Није хтела да попусти:

— Ја сам крива. Бацила сам вам се сама у наручје. Је ли било

зито простије него да ме узмете. Узео би ме свако — стари инжењер или игуман, Зашто не бисте ви који... — Није знала како да заврши.

Уместо ње рекао је те речи он:

— Зашто вас не бих узео ја, кад сам имао права на то. А имао сам права, јер сам се тако погодио. Међутим, ја сам погрешио у рачуну.

— Нисте ви погрешили, него ја.

Поред свег замора, говорила је прибрано и смишљено. Иван је сео на ивицу постеље, подаље од Десанке, и слушао шта говори:

— Ви кажете да сте ме купили, алиментација за маму, шта ли. Добро, узмимо да је тако. Ја више нисам могла издржати, Пре но што сте дошли, ја сам већ неколико пута рекла мами да ћу се обесити и да ће грех на њену душу. Ја сам рекла мами: „Ти си ме продала, ти ћеш ме и обесити“. Мама је кршила руке, али ипак је строго тражила да јој дам новаца. Страшно је то било, али — и она је морала од нечег да живи. Тада сте се појавили ви. Ја знам да ме ви волите; и да ћу и код вас бити обезбеђена. Не можете рећи да сам поступила јако непоштено. Мој је живот био такав да се није имало шта бирати. Само понижење, ма како узели. Ви знате да постоји Никола.'Можда ми више не верујете. Али, ево, ја вам дајем реч: Никола више неће постојати за мене. Ја ћу вам бити захвална. Што год буде било, биће боље од оног што је било. Можда ћемо мв, моћи једно друго да поднесемо и да живимо заједно. Само, бидо би добро да нађемо нешто заједничко.

а Књижевност