Naša književnost

244 Књижевност

Прштала је киша по равном каменом плочнику станичног трга. ЈЉуди су журили, Иван је весело брисао млазеве влаге са лица журећи се да ухвати први трамвај који води у правцу Десанкиног станзд. Рачунао је: Још једном мора да промени кола док не стигне до Цветног трга. Али, није била тешка ни та препрека. Већ је био у

вароши у којој је и она. То је, чинило му се, једним делом исто као да је већ са њом.

Напољу је увелико мрак. Гурњава у препуним приколицама трамваја, то што је стајао обешен о кожну дршку, мучно испетљавање руку у гужви да извади новац за карту и љуљање и налетање на непознате људе кад се кола заустављају — ништа то није сада, када ће за час све бити богато искупљено.

Шљапкајући расположен по барицама на неравном испроваљиваном тротоару пео се познатом стрмином. Видео је прозор на Десанкином стану. Капци су спуштени, али им је горњи део разређен и види се светлост. Наравно, Десанка је код куће. Сада је време да буде код куће. Мора бити да се вратила већ са вечере, па се спрема да учи. Сигурно седи у својој соби уз осветљене табаке анатомије и можда слути да је Иван већ близу, да гледа радостан у прозор и траку светлости на пукотини и да се смеје од среће док прескаче осветљене барице. Утрчао је уз степенице на први спрат. Позвонио је јако и дуго. Хтео је да изненади Десанку. Знао је да ће она одмах изићи. Тако и јесте. Ево, чују се унутрашња врата, а затим и кораци. Откључавају се спољна врата.

Врата су се отворила широм. На њима стоји висок младић плаве косе: прав, испречио се у вратима и хладно, испитивачки посматра Ивана својим плавим очима, На лицу му је снажно уцртан сигуран израз: То је газда овог стана. Иван га добро познаје иако га није никад видео. То је био он, Никола. Висок је, прав је, мало је блед, а на јагодицама има руменила. Док је Иван смишљао шта да му каже, у незгоди, пакосно је запажао Николине туберкулозне мрље на образима.

Никола, међутим, гледа сасвим смело и дрско, као да је Иван погрешио врата.

Да би избегао објашњење, Иван брзо изговори упитним гласом Десанкино име. И кад Никола потврди да је Десанка ту, ниуколико се није ништа променило, Никола још увек стоји у вратима, непријатељски насмешен и испречен, држећи увредљиво једном руком, као свој посед, кваку на вратима.

— Ко је тражи» — упита Никола.

Иван саопшти своје име. Никола брзо и неучтиво залупи врата пред њим. Чак заокрену и кључ у брави и врати се у собу.

Иван је остао сам напољу, у ходнику, пред вратима с лицем близу дрвене плоче вратију. у :

Није се помакао с места. Бесно је дохватио кваку. Хтео је да лупа. Груди су му се надимале од беса. У очима су пекле сузе. Срце је тукло као лудо. ~

| |