Naša književnost

ара» а а иде ов а аи

Љубав у 245

Није протресао кваку, није ни лупао ни грдио. Спустио је руке са кваке и окренуо се. Пролазило је време. Или се бар њему у очајничкој немоћи тако чинило. Дохватио је ограду степеништа и коракнуо доле. Неодлучан је застао. Погледао је поново у та срамна врата. Не, њему овде није место. Очигледно је да је ту сувишан. Бије начинио ни три-четири корака, кад сг врата поново широм отворише. Овога пута била је Десанка. Иван се осврнуо и, из дубине степеништа, окренуте главе гледао је како Десанка постиђено притрчава степеницама и како га узима за руку.

— Опрости, Никола се није сетио твога имена, па те је оставио напољу да чекаш.

— Па, он мене не познаје; не може сваког пустити унутра.

Иван је стајао на степенику на ком се затекао кад је она отво-

рила врата. Десанка је стискала узбуђено његову руку и говорила шапатом:

— Дођи унутра. Он не сме сумњати. Ја сам му објаснила да св ти мој рођак који му је израдио помоћ за лечење. Мораш ми сад помоћи.

Није хтео да се врати. Али она је стајала крај њега, а пред њим је био мрачни амбис приземља у који су водиле степенице којима се био упутио. Из вратију иза Десанке бљештала је светлост и струјала је топлота. ;

Десанка је изгледала јадна, жалосна, ситна, бедна и несрећна. Тражила је да јој он помогне.

Иван се вратио. Ушао је са Десанком унутра.

У претсобљу је скинуо са себе мокри огртач, док се из еобе чуо Николин кашаљ. Иван се сетио да је јесен и да је туберкулознима сада тешко.

Када су ушли, "Никола је стојао насред собе у раскорак и пакосно се смешио. Како је био под ниском сијалицом, плава уредно очешљана коса блистала му је као златна круна на глави. Ивану се учинило да то он иде Николи-владару на подворење. Чинило му се да услужно, удворички прима његову пружену руку, коју му Никола с висине милостиво даје. ;

Иван је био збуњен и сметен. Није знао куд ће. с очима, на коме да их заустави, у кога да гледа. Сео је на понуђену столицу. Да би запослио неспретне руке дохватио је брзо узицу на столној лампи и почео се играти њом.

рт Опростите, никако ми није пало на памет ко сте. Молим, извините. Сада ми је неугодно. Оставио сам вас пред вратима. Међутим, ја сам вам у многоме дужан, — рече Никола и поцрвене.

Било је у томе што је говорио природног, истинитог. Али, зашто су му очи сијале пакосном поругом2 Или се то само Ивану чинило2

„Не, он сигурно зна нешто више од оног што је говорио“, — сумњао је Иван. — „Он зна да они нису блиски рођаци. Зашто је

измислила тако рђаву игру. Зар не види како његове плаве и тамне, лепе очи блистају од мржње и освете,