Naša književnost

Проблеми наше филмске критике А 197

жевних часописа до стручних филмских публикација. Јер, без систематске критике, критике која би проучила сваку нову филмску појаву, и домаћу и страну, која би уочавала и решавала проблеме које та дела носе и намећу, која би се за своја схватања борила, и у, тој борби схватања испитивала вредност појединих поставки, судова и закључака, не може уопште бити праве критике. Појединач“ на критика, случајна критика, и кад је прављена с најбољим интенцијама, увек мора помало да пати од дилетантизма. Тај дилетантизам испољио се у многим карактеристикама наше филмске критике.

Један од најосновнијих, и најчешћих, видова слабости наше филмске критике јесте начин да се у критици преприча, с више или мање умешности и с нешто мало сувљих или сочнијих импресија, сама радња филма. Тај начин писања критике, који је постао нека врста специјалитета извесног дела наше дневне штампе и неких рарио-станица, често се поистовећује с оном врстом најгоре од свих. могућих критика, коју смо пре рата тако често имали могућности да зитамо: критиком-рекламом! Ако она не остаје по тону и методу у оквиру скромне и прикладне информативности, она је по свом крајњем дејству утолико негативнија уколико је прављена с више књижевних претензија. Таква критика код припростих читалаца слабе уметничке уобразиље и неразвијеног уметничког смисла ствара и утврђује уверење да је у уметности гола фабула све, да ту нијг важна ни проблематика, ни идејни став, ни мисли и осећања уметника-ствараоца, ни уметнички начин на који их је обликовао; преБутно, по свом начину посматрања уметничке материје, таква критика уствари пренебрегава или чак и негира саму бит уметничког стварања, идејно-уметнички смисао одраза стварности, критички став ствараоца изражен у том одразу. Она уствари гледа на уметност као на, истина племениту и узвишену, али ипак само забаву и игру.

Насупрот њој стоји друга врста критике, код нас скоро изузетна, јер је тек у повоју, али која такође претставља један правац: то је критика која полази од апстрактних естетских догми, од једном за свагда утврђених закона, од некаквих дозлабога криво схваћених специфичности, апсолутизираних до једино важећих правила, без којих филмске уметности нема... Таква критика не посматра филмско дело у светлу животних чињеница и тенденција разВитка, него у светлу некакве апстрактне естетске нормативности“ која, одвојена од праксе Људи, занемарујући друштвено-историски карактер стваралачког дела, посматра сваку филмску реализацију само са гледишта колико она одговара извесним нормама, рецептима, специфичностима, стручним техничким захтевима. Таква критика прикрива свој бездушни, нечовечни, противуметнички однос према уметности плаштом реторичне красноречивости о специјалБим задацима уметности, о нарочитој улози уметника, о специфичном смислу уметничког стварања (овде увек филма). Баш зато што полази од апстрактних догми, она се према свему односи на суперкоран начин негативно, од појединих дрвета не види шуму. У Про-