Naša književnost

међу књижевним радницима у појединим републикама, још приснијих међусобних односа.

Секретар Друштва књижевника Хрватске Петар Шегедин поднео је потом исцрнан извештај о раду књижевника и њихове организације у протеклој години. Из тог извештаја види се да су хрватски књижевници врло активно учествовали у разним синдикалним и фронтовским организацијама, у централном народном свеучилишту и културним домовима. За годину дана књижевници Хрватске одржали су 34 књижевне вечери. Међу њима треба истакнути турнеју по Далмацији и Истри, гостовање у Београду и другим местима Србије, као и суделовање на разним приредбама које је Армија организовала. У Загребу, Сиску, Карловцу, Вараждину и Марибору. После тога је друг Шегедин изнео оригинална дела хрватских књижевника која су се појавила у току протекле године: 'од прозних дела: Ранко Маринковић „Прозе“, Иван Дончевић „Животопис без свршетка“, Новак Симић „Бркићи из Бара“, Мате Беретин, „Дјетињство сеоског пролетера“ и Јосип Барковић „Синови слободе“: од поезије: Шиме Вучетић „Пјесме“, Григор Витез „Сан борца у зору“ и Весна Парун „Пјесме“; од драма: Славко Колар „Народ је стрпљив“ и „Седморо у подруму“, Милан Божић

„Седам гомоља“, и „Повлачење“ и:

Мирослав Фелдман „Доћи ће дан“; од сценарија: Јожа Хорват, „Заклетва“ и Зване Чрња „Последњи одред“: од критика: Марин Франичевић: „Писци и проблеми“. Сумирајући резултате прошлогодишње активности, друг Шегедин је рекао: „Поредимо ли ову годину с прошлом, видјет ћемо да. се кренуло напријед, но још увијек, као баштину прошлих година, вучемо несавладан неразмјер између развоја наше економско-друштвено-полиричке подлоге и нашег одражавања те подлоге... У објављеној прози још увијек преовлађује темат из предратног живота. Темат из борбе и обвове јавља се дјелимично код Беретина, а у потпуности код Барковића. Сама ова чињеница нам говори какви нам се задаци нужно намећу. Што се самог темата тиче, у поезији смо отишли даље, али треба нагласити, да је тај темат изражаван че-

Књижевкост

сто кроз декадентна. расположења. страна вољи за. животом коју показује наш народ.“

После реферата Петра Шегедина, отворена је дискусија. Јожа Хорват је нагласио да из односа народа према књижевности, из односа народних власти према књижевницима, проистичу веће обавезе књижевника у њиховом свакодневном стваралачком раду. После тога јавио се за реч Марин Франичевић, који се опширније задржао на проблему књижевне критике. Он је истакао да ми критике немамо у довољној мери, да на многе важне појаве, позитивне и негативне, не реагирамо или реагирамо са закашњењем, често нејасно и млако; да наша критика није увек довољно принципијелна, да је често збркана или из основа погрешна; и да је наша критика готово искључиво врло једнострана. Анализирајући извесне појаве у хрватској критици, са наглашеном тежњом да их осветли принципијелно, он се упустио у неке произвољне импровизације, као што је, на пример, довођење у везу Радована Зоговића са критикама Велибора Глигорића и Маријана Јурковића, или подвлачење „надреалистичких тенденција“ у поезији Оскара Давича.

У продужетку дискусије Вјекослав Калеб је говорио о дужности и одговорности "књижевника према књижевним ревијама и органу Савеза, Књижевним новинама. Говорили су још Ервин Шинко, Шиме Вучетић и Јосип Барковић. На крају је изабрана нова управа у коју су ушли; Славко Колар, Марин Франичевић, Владо Поповић, Петар Шегедин, Григор Витез, Шиме Вучетић, Мирослав Крлежа, Густав Крклец, Вјекослав Калеб, Новак Симић и Јожа Хорват.

Ф. В.

ИСПРАВКА

У песми „Сутјеском“ Душана Костића, објављеној у фебруарском броју „Књижевности“ поткрала се груба штампарска грешка: у шестој строфи уместо почетног стиха

„Ја видим кровља гдје би дах пепела“

треба да стоји; __ „Ја видим чете мртве — и сад живељ = и ~