Naša književnost

ПРЕГЛЕД КЊИГА

ВЛАДО ДИЈАК: „ПИОНИРСКЕ

Иако збирка стихова „Пионирске пјесме“ _ Владе Дијака (Издање „Свјетлости“, Сарајево, 1948) има врло мало позитивних квалитета погрено би било прећи ћутке преко ње. Тим прије, што су на њој и аутор и издавачко предузеће уложили прилично труда, и, што је најважније, зато што је она намијењена неискусном и неизграђеном дијелу читалачке публике —- нашим пионирима.

Својом збирком стихова Дијак је хтио да пионирима изнесе и оцрта неколико сличица и момената из ослободилачке дио збирке: „Кроз борбу“) и из живота у слободној домовини (други дио: „У слободи“). И по једној и по другој тематици, Дијак је пронашаа неке занимљиве мотиве, који заслужују да буду умјетнички обрађени, али начин на који их је он дао и приказао прилично је далеко од умјетничког оживљавања виђеног или доживљеног. Он најчешће и не зна шта хоће да каже, као да му је стало само до голицања смијеха или даскочице. Тако, на пример, — да се

_ задржимо на једној пјесми која је

изнад просечног нивоа збирке, кад приказује „Малу чету из Турбета, како подмеће ексере испод швапских кола, јер и то је један вид помоћи коју су пионири указивали народној борби, — Дијак даје шематски блиједу и непоетску слику;

„Сваког часа И минута пролазила посред пута швапска кола и аута. г

Пионири ексер ставе и „засједу“ Шваби праве. Док пролазе камиони

Из шикаре вире они.

А ексери мм гуми шкоде,

народне борбе (први

ПЈЕСМЕ“

чим јој срце клинац збоде точак оде.“

У тој истој пјесми он је олако и површно прошао кроз рат и кроз слободу: како су пионири проводили саботаже, па се сврстали у одред, па имали хор (да свако вече грми „шор“), па постали ударници, — све то брзо, необјашњиво како и зашто, јер то је бар лако, једноставно рјешење: „У Турбету тако кажу“... Или, да узмемо пјесму, која би, судећи бар по наслову, имала нешто више да изнесе о раду пионира у борби. Дијак и ту вербалистички суво и празно прича о томе како су пионири доносили храну борцима, служили као курири, и ништа више да о томе каже, него завршава, без много муке:

„Помоћ фронта, помоћ мира,

то је: САВЕЗ ПИОНИРА.“

Но, кад би бар и оно што напише дао кроз успјеле поетске слике, кроз живе, интересантне, пластичне сцене. Умјесто тога, он само ниже стихове од једне-двије ријечи, а нечему даљем и не тежи, нити показује неког вишег интереса. Кад приказује борбу пионира, он то претставља као да то пионири раде од шале: „Пионири шалу гоне“, или: „А знаш наше пионире: сте ђавола из њих вире“ (у пјесми „На узбуну звоно звони, бје"жи Шваба да се склони“). Њему је прије свега стало до слика, без обзира да ли то има смисла, да ли сликовање само по себи долази, или се неумјесно изналази:

„Вражја бура! Права зимска диктатура. у топлу те- собу згура.“

или: А

„Наста трка, наста збрка, један Шваба другог гура, | баш ко права фискултура.