Naša književnost

ба а РЕ ~

374

добијају погрешну претставу 0 својим покушајима уместо да се упућују правцем критичког и самокритичког сагледавања својих слабости и недостатака и пронађу прави пут у свом стваралаштву. Из чињенице да „данас има више књижевне грађе него књижевних градитеља“ као што је истакнуто у уводнику

првог броја „Наше стварности“ —.

не може да резултира закључак по коме треба објавити све што претставља књижевну грађу. Уређивачки одбори пуштали су и такве ствари које претстављају несређен сиров материјал, онако како је он из прве руке захваћен из стварности и није довољно уметнички доживљен и обликован.

Већина прилога носи обележје почетништва са низом грешака. Сарадници ових часописа нису пречистили са многим појмовима ни из области политике. То се огледа ни у радовима са тематиком из ослободилачког рата наших народа. Солидно познавање наше Народноослободилачкеборбе, линије наше Партије у тој борби, јесте услов без кога се не може правилно прилазити њеном литерарном третирању И сликању. Све то захтева савеснији рад, рад са више одговорности. Тако, на пример, у цртици „Пред лицем непријатеља“ („Наша стварност“ бр. 1), у којој је иначе дотакнут занимљив мотив, произилази да су „Немци са домаћом полицијом“ ишли „у потере, хапшења и прогоне“, да су „вешали... на тргу, и бауком смрти претили граду“ зато што би позадинци — „извршили неки подухват“. Из оваквог резоновања писца следи да су Немци на одмазде били изазвани акцијама позадинских радника, што не одговара стварности. За своје злочине нацисти су могли да имају овакав изговор, али он се не може одржати у светлости чињеница које разголићују зверску суштину фашизма противу кога су наши народи, предвођени Комунистичком партијом, устали на оружје свесни да се боре противу најцрњег ропства и терора.

Неверно и нетачно приказивање наших људи и борбе наших народа огледа се и у причи „Пут ковача Ристе Јањића“, коју је у првом броју објавио „Наш пут“: Ту је главна

Књижевност

личност радник Риста Јањић, чији је животни пут писац узео за предмет обраде. _ Међутим, по својим схватањима и погледима, по свом ставу и држању у току судбоносне борбе наших народа против фашистичког освајача, он се не може узети као типичан претставник наше радничке класе. Народноослободилачка борба, која је револуционисала свест наших народа, њега је оставила нетакнутим. Његова класна и патриотска свест буди се тек у ослобођеној земљи. Све дотле оп живи готово без икакве политичке оријенгације и активности И, идући трбухом за крухом, преокупиран ја само бригом о одржању властите голе ггзистенције и своје породице. Његов однос према народној борби за ослобођење од фашистичког јарма као да је обележен равнодушношћу. Говорећи о његовим осећањима у значајним и узбудљивим тренуцима ослобођења, писац бележи: „Радовао се слободи као сви његови другови. Слушао и читас пароле да је сада слободна, нопа, народна држава“. То да неко у нашој земљи тек преко парола долази“ до сазнања да живи у слободној држави, у крајњој линији се своди на негирање тековина наше народне револуције, то је исто што и сејање сумње у резултате револуционарне борбе наших народа. (Бе то сведочи о примитивној, страховито заосталој свести овог радника кога је писац узео за главну личност приче, а и о томе да његова аосећања,. његов пут стицања класне свести немају ничег заједничког са осећањима и свешћу припадника нате радничке класе. На крају, благ и нимало типичан став окупатора у кажњавању радника Јањића, који је због једне своје изјаве денунциран, као и даље држање Јањића нису вичим образложени, што читаоца доводи у недоумицу. Аутор ове приче, пун унутрашњих нелогичности и наивности, настојао је да прикаже како стварност у послератнеј изградњи наше земље утиче васпитно на свест људи, буди је и подиже, али је притом запоставио низ важних момената у процесу развоја те свести, тако да прича, објективно, изневерава ауторове тежње.