Naša književnost

Хроника

Несналажења у одабирању материјала и обради мотива има и у другим причама које остављају утисак огледала у коме су предмети и људи наопако и погрешно одражени. Међу њима је и прича „Један радви дан за индустрију“, коју је објаРИЛа шабачка „Звезда. У намери ла прикаже елан са којим чланови Народног фронта самопрегорно дају свој допринос што бржој изградње сонијализма у нашој земљи писац је, између осталих, послао на радилиште и неког старог, костоболног фронтовца, неког деда Перу, који пре изазива сажаљење него што може да изазове одушевљење за напор који је у диспропорцији са његовим физичким способвостима. Ево како, према пишчевим речима, изгледа тај деда Пера коме су више потребни одмор и лечење него тежак физички рад: „старац прикупи сву снагу да би се нормално, једним замахом подигас са столице. Јер има већ неколико недеља како му ноге отказују послушност и кад се тако мало уседи, онда му пуно напора треба да их стави у покрет. Као да се ишчаше, као да више не слушају заповести, као да су се одлучиле да га једнога лепога дана прикују за постељу, или за столицу...“ И, ето, том. и таквом старцу, о коме иначе говори са потребном и дужном симпатијом, писац даје лопату у руке и шаље га на радилиште, у фабрику плавог камена. Тражећи нешто несвакидашње, нешто необично, аутори оваквих прича често не воде рачуна о томе да реалистички поступак у књижевном стварању изискује осећање мере и критеријум на основу кога се може оценити шта је уметнички могуће а шта не.

У неким причама, због неспособности писаца да на адекватан уметнички начин одразе стварност, запада се у вулгаризације и натурали-

| Стичко описивање. Тако у слабо п невешто писаном скечу „Локомотивско одељење“ („Наша стварност“) писац доводи на позорницу једног ноћног чувара кога овако описује: „Прилазећи редом столовима и из гиксла купи пикавце (!). Скида пушку с рамена и седа на једну столицу. Круни дуван из пикаваца у лулу (!). Пали је. Пуши. Неколико

375

пута онако својски пљуне (!) на под мрштећи се при томе на смрдљиви дуван.“ Оваквим својим понашањем овај ноћни чувар, који је иначе без икаквог разлога изведен на сцену, не открива црте које красе лик нашег милиционера већ само може да послужи за потсмех публике. :

Заједничко обележје неких прозних прилога из белетристичког дела часописа јесте иста подлога на којој су грађени, шема на основу које се кроз ликове и ситуације прави паралела између живота у старој Југославији и живота данас. Осбетљавајући прошлост са данашњег гледишта писци откривају ругобно лице тешке стварности у старој Југославији, али занемарују оне живе, прогресивне снаге које је наша Партија водила у борбу за лепши и човека достојан живот. Готово У свим прилозима преовладава репортерски стил, без елемената који одговарају уметничком нивоу са јачим литерарним нагласком. Податак је ту дат као податак, сувопарно, као да је довољно само забележити га а он ће сам по себи уметвички деловати, уместо да стваралачком маштом буде оживљен. Отуда личности нису обликоване као ликови који ће пластичном изражајвошћу оставити дубок и трајан утисак већ су оцртане површно и једнолиниски, шематске су и чини се да се ради о сенкама а не о људима од крви и меса. Такође се може уочити настојање да се на уском, малом простору исприча читава једна људска судбина, што доводи до губљења даха, до једностраности, до несразмере делова према композиционој целини. Прозни прилози са мотивима из Народноослободилачке борбе не излазе из оквира строге документације и могу се уврстити у мемоарску литературу, коју баш због документарне и васпитне вредности треба развијати али на литераран начин. Често се ту могу наћи изврсни, живи и свежи мотиви, који заслужују да буду уметнички дубље и одговорније обрађени. То је махом грађа која изазива на прераду и тражи писца који ће јој посветити више пажње, који ће снагом свог талента умети да је надахнуто изрази. и

и вни јалија Ма 54