Naša književnost

МАН И

312 у Књижевност

везан с безброј нити и то ће га сваки пуг охрабрити да слободније корача и отвореније гледа око себе. -з

(У пространом дворишту жандармериске касарне посјетио их је онај исти поп Новаковић и посљедњи пут покушао да их врбује да гласају за владу. На његове ријечи, упућене свима заједно, нико му није одговарао, нит се ко покренуо.

— Шта је, нико се не јављаг

Поп је онда промијенио тактику и окренуо да разговара с њему познатијим појединцима, обећавајући им пуштање из затвора, брисање дугова и бесплатан цемент. Кад је наишао близу њихове групе, прешао је очима преко студента Илије као да га и не види и обратио се Војку:

— Ама, зар и ти, таки младић» Та ја сам ти добро познавао оца, покојног... -

— Одбиј! — ни сам не зна како, избацио је Војко, одлучно и пркосно. Учинило му се као да је то из њега проговорио неко други, прекаљен и оштар, који је у њему израстао данас, док је прол=зио улицама Петровца, праћен стотинама пажљивих очију.

Изненађени поп само је срдито шмикнуо кроз нос, брзо закорачио према другој гомили, збунио се и без ријечи окренуо натраг, изгубивши се у полутамном ходнику касарне.

Око ошамућеног Војка зажуборио је пригушен смијех одобравања. Још се не сналазећи од малопређашњег сукоба, он је само видио на себе управљен Илијин поглед, насмијешен и пун одобравања и пријатељске топлине.

— Добро је. Прописно си га усекнуо.

Послије тих догађаја државна власт, оличена у жандармерији, изгубила је у Војковим очима ону своју привидну свемоћ, а попов“ свој традиционални гуторитет и поштовање. Младић се чврсто осовио на ноге, стекао кичму и све се више везао уз студента Илију и уз разумљиве и једноставне истине које му је овај човјек откривао. Опрезна и мудра гунђања сеоских стараца, како се треба покоравати властима и како се „шут с рогатим не може бости“, та освештана правила која су некад и за Војка била светиња, сад су га љутила више од икаквог жандармериског безобразлука. Осјећао је у њима ропску, покорну и колебљиву кметовску душу која ће на свој врат пристати да прими и црног ђавола, само да се буде мирно“. А онај ко се једном одметне с пузавог кметовског пута, мрзи га двоструком снагом и прије ће се сломити у свом бунтовничком упорству, него што би се на њ повратио.

Тако су у селима почели да се одгајају и расту кадрови оних дивних и ведрих младића, заљубљених у слободу, који ће, и поред све своје простоте и неукости, задивити свијет у бурним и ужареним данима народног устанка, Такав један младић није шпекулисао ни рачунао, он је пред непријатељским бункерима падао невин и чист, гасећи се као зрака иза усијаног руба згомилане и тешке громаде облака. ; -

у . |