Naša književnost

ред ааонмађанивибе вене то

Бранко Ћопић: Страшни дан ; : : 311

јављао како је Црвена армија ослободила Харков и још неких три-

ста насељених мјеста, а савезници напредовали на својим фронтовима, честита баба јави се из ћошка:

— А је ли, синко, шта је било с Демишовцима2...

Још поодавно прије рата, у оној гужви пред Јевтићеве изборе, Вејко је коначно раскрстио с оном познатом сељачком колебљивошћу, којом је био окружен још од првих разумних дјетињских дана. Тај прелом десио се у првом отвореном и одлучном сукобу са жандармеријом приликом једног владиног збора. Предвођени неколицином студената из околине Петровца и отпуштених „Шипдових радника, нека опозиционо расположена села навалила су да растуре збор, организован од стране петровачког проте Новаковића. У општој граји и гушању, оно неколико жандармериских патрола било је сабијено у ћошак и разоружано, поп је био избубетан и једва се извукао с проријеђеном брадом и тако се обезглављени збор убрзо расуо.

Два дана послије тога дошло је до великог хапшења по опозиционим селима. Читава чета жандарма, предвођена кнезовима, размилила се по раштрканим засеоцима и по унапријед спремљеном списку похватала преко стотину сељака-опозиционара. Међу њима је био и Војко.

Мрку и збијену гомилу гуњева и кожуха, окружену цигластомаслинастим униформама, спроводили су средином главне петровачке улице кроз шпалир радозналих грађана. Надалеко испред њих са звеком су се отварали прозори китећи се главама. И нигдје око њих ниједног узвика — ни грдње ни одобравања. Тек кад би гомила минула, иза ње би, као да затвара и поплављује невидљив пролаз котим су промакли, почео да се осипа нејасан жагор, пунећи дотле 32мрлу улицу. Ћутљива сељачка гомила остављала је тако иза себе узнемирен вртлог и поплаву гласова.

Војко је корачао негдје близу самог чела поворке, поред свог комшије, студента Илије, живахног и мршавог младића. Окружен, узнемиреним и љутитим жандармима, сливен са ћутљивом гомилом похапшеном и без оружја, он је читавим путем осјећао како су ти њихови утегнути и наоружани спроводници забринути и у себи уплашени.

— Боје се нас — досјећао се младић и то га је читаво вријеме испуњавало бодрошћу и поносом. — Ето, жандарми, под оружјем, а боје се.нас. То ли је, дакле, та свемоћна власт и држава. И ту има конаца који се даду покидати и за које су дорасле и њихове сељачке руке.

Сад је ћутке ишао кроз чаршију, али не више као онај досадашњи сељак, вјечито обузет бригом да му некако не подвале и не преваре га. Ишао је као привремено спутана сила, савладана силом и оружјем, али свјесна своје снаге и вриједности. Никада, као тога дана, није Војко прошао већи петровачком чаршијом. Од тога догађаја он ће још безброј пута проћи кроз овај исти Петровац, али ће увијек осјећати присуство ове исте невидљиве гомиле за коју је

3 “