Naša književnost

Бравко Ћопић: Страшни ден 317

— Готово је, одоше! — следи“се и укочи Војко, осјећајући како му из ногу извиру и лете навише безбројни хладни трнци.

Застао је тако немајући више ни снаге ни аргумената да ону двојицу заустави на њиховом самоубилачком путу. Паде му на ум пиштољ, у хитњи остављен код куће.

— Ех, да ми је сад овдје!

(С тугом опипа десни бок и завуче руку у џеп од чакшира. Тек што му прсти додирнуше обле углачане ивице лимене дуванске кутије, он се нешто досјети, извади дувањару из џепа и упери је у Дану. У полумраку бунара нејасно бљесну метална стварчица.

— Доље!._ Доље, богара ти твога, иначе пуцам!

Дане застаде и у недоумици набра обрве.

— Доље, кад ти велим! Убићу те као пса!

Сељак само уздахну и покорно крену наниже. Драган, који се већ раније спустио, придржавао му је љестве. Е

Кад сељаци повово утонуше у свој ћошак, одобровољени Војко уге да их кори:

— Срамота, другови! Црвена армија може сваки час добацити помоћ Дрвару, а ви тако... Е-ех...

Корио их је, а у себи је мислио:

— Ако ли се Шеста личка не досјети да гурне према Дрвару, обрали смо бостан! Далеко су још Руси.

Па је опет гласно настављао:

— А зар мислите да је млади Черчил некаква уштва, па да га Енглези тако лако оставе, а2 Е, другови, другови.

— Врагу ти Черчил! — мислио је у себи. — Ако ли само Трећа крајишка није далеко одмакла од Дрвара, платиће падобранци к'о вук КОЖОМ.

Оба сељака ћутала су ни ријечи не роморећи. Само изријетка дугачки Драган бацао је поглед на замуклог Дану.

— Ви као да не вјерујете да ће нам Руси добацити помоћ» ваваљивао је Војко, ријешен да чује бар једну ријеч од својих другова у невољи.

— Шта га човјек зна, може свашта бити — неодређено смрси Дане. -

— Свашта. Свашта, мој брате — уздахну дугајлија.

— Е, да ви само знате каква је снага у Руса — започе Војко заборављајући и бунар и падобранце и све се више загријавајући, — иде то као море, мрви њемачку технику. Шта ти је према њима ова шака падобранаца! Док махнеш руком, готово!

а Ама, да се некако одавде извући — кисело примјети Дане, који се никако није палио од Војкова одушевљења,

— Јест, брате, извући — додаде Драган.

— Ама станите, куд сте запели! — пресрете их Војко, незадовољан што га прекидају у његовој омиљеној теми. — Не долази се тако лако до слободе.

КИ Пир НЕ