Naša književnost
Ре
ти
а
318 | Књижевност
Негдје далеко, на ивици Дрвара, учеста паљба и стаде све више да јача претварајући се у непрекидну убојну тутњаву. С те стране борба се све осјетније примицала.
— Аха, кажем ли ја вама, ето помоћи! — оживи Војко и подиже се на ноге.
— Само да не буду Нијемци — забрину се Дане.
Битка се све више разгарала и ширила као пожар на вјетру. Сад је већ, чини се, пуцало са свих страна.
— Охо-хо, чујете ли! — раколио се Војко држећи се за љестве као да је сваки час готов да искочи напоље.
Њемачки митраљез у дворишту заћута и тек послије неколико минута запрашта подалеко, вјероватно иза сусједног блока „Шипадових зграда. Ускоро се негдје у граду зачу многогласна граја и све снажније подврискивање. ;
— Наши су! Наши! — заигра Војко. >
— Стани! Лакше, да чујемо — попридиже се Дане.
На мохове паљба се згушњавала и расла, да се на највишем врхунцу одједном нагло прекине, па је опет све почињало изнова, од појединачних пуцњева и кратких рафала.
— Ихи, напријед Шеста личка! — одјекну сасвим разговијетно
" негдје у близини, ,
— Ијују, напријед Крајишници! — разиграно се одазва нешто поиздаље један много крупнији глас.
Сноп зрна лупи по цементној огради бунара. Звекну дрвени капак.
— Ихај, удрите, браћо! — као изван себе рикну Војко.
— Лакше, чоче! — повика на њ Дане.
— Како лакше, брате мили! Чујеш ли ти ово!
Паљба стаде да одмиче и да се концентрише негдје, изгледа, ако гробља. Војко повика оној двојици:
— Ајдемо, људи! Излазите.
Зашкрипаше расушене љестве под тежином човјека који се журно пењао. Кад стиже до врха, Војко уздрхталим рукама гурну капак и за тренутак застаде заслијепљен дневном свјетлошћу. Одмах потом из бљештавог хаоса пред њим изронише добро познате куће, задимљена варош и мило сјајно небо над Дрваром. Пуцњава се појача. и
Као наново рођен стао је ногом на тврду пјескотиву земљу дворишта. Иза њега“су, извлачећи се, стењала она двојица.
Из правца гдје се највише чула пуцњава, отуда од гробља, журно су долазила двојица бораца, очевидно курири. У онога крупнијег на глави је чучала кицошки накривљена црвена личка капа с раскошном свиленом кићанком.
— Еј другови, која сте бригада2 — весело повика Војко.
— Шеста личка! — с много поноса, не заустављајући се, одговори онај с црвеном капом. 6 >
— Еј, еј, шта :је с другом Титомр — пожури Војко с глав-
ним питањем, јер му је оно прво било неопходан увод.