Naša književnost
Милан Богдановић: Општи поглед на рад писаца Србије у 1943 327
Кад се овај продуктивитет наших писаца у току протекле године погледа у целини и о њему као таквом покуша да формира прецизнији суд, неки закључци се неизбежно намећу,
Пре свега, пада у очи да у току прошле године проза расте и у квантитету и у квалитету, и безмало могло би се рећи да почиње да доминира у нашем савременом књижевном животу. Ту чињеницу треба гледати као позитивну, јер она указује на извесну тежњу наших писаца да објективније, сређеније, разрађеније, не више само кроз стања узбуђења и узбудљивости, дакле, претежно лирски, реагују на савремени живот и приступају садржајима које наша савремена књижевна и опште уметничка тематика открива и намеће. Истовремено, то неизбежно упућује писце да се, дајући, на тај епскији начин нову садржину, идејно продубљују, правилније постављају пред проблеме и исправније их тумаче, да се кроз своје дело одређеније и свесније социјалистички устремљују. Прошла година пружила је неколико озбиљнијих збирки приповедакг, од којих неке сабирају већ раније, и из ранијих времена познаги материјал, али неке од њих су јасно показале садржаје везане за наше време, па према томе и више или мање и виђене кроз основну идејност нашег времена. Много шта баш у том погледу могло би и морало би се и дискутовати, али извесна општа тенденција идејног приближавања времену и његовом историском карактеру несумњиво је уочљива. Међу објављеним збиркама неке значе важан књижевни догађај, коме би се морала поклонити озбиљна пажња од стране критике. „Нове приповетке“ Ива Андрића, две збирке приповедака Вељка Петровића, „Записи о моме народу“ Исидере Секулић, као нова или ново сабрана ранија остварења, треба да буду осветљена савременим критичким методама, оцењена у њиховим уметничким квалитетима и у њиховој идејној садржајности. У сваком слуачју, она, у овом броју и овесм квалитету, значе озбиљни допринос нашој књижевности. „Истините легенде“ Јована ПоповиБа и „Сурова школа“ Бранка Ћопића врло озбиљно се намећу за пажњу већ и по главном елементу свога садржаја, коју првенствено открива и показује лик нашег борца из Ослободилачког рата и Револуције. Међу млађим писцима, нарочито се пажњи намеће збирка приповедака Михаила Лалића, „Извидници“, у којој један неоспориво талентовани млад приповедач остварује резултате од видне вредности, садржајно и идејно тесно повезане са нашим бор= беним и“ револуционарним временом. Пажњу привлачи и збирка приповедака „Невиђене снаге“ Гојка Бановића, која открива очигледне, иако још помало упливисане фељтонским маниром, приповедачке способности. Истом критичарском озбиљношћу треба да се осмотре и просуде и неки приповедачки резултати млађих писаца, растурених по омладинским и другим часописима.
Кад је реч о прози, карактеристична је и појава три рсмана у протеклој години, која би исто тако говорила у прилог тези да се у нашој књижевности почиње да устаљује и учвршћује стваралачКи прохтев за шира, замашнија и обухватнија остварења. Од три
4ж
1 Љ:
х х | |
+
сз шз