Naša književnost

Књижевност

вотних услова. Већ тада, док су његови вршњаци проводили време "у дечјим играма, осетио је сурово наличје живота: почео је да служи као „потканцеларист“ у Гверском магистрату. Мали Крилов се упознаје са животом своје нове средине, са ниским моралом корумпираних судских чиновника, слушајући њихове, готово свакодневно свађе око примљеног мита. Племенита амбиција вукла га је у велики град. Добивши месечно отсуство, пошао је са мајком у Петроград, чврсто решен да се отуд више не враћа. Са собом је понео рукопис своје прве комедије (либрето за комичну оперу у стиху „Кофејница“ (жена која врача из кавене шоље). -

. Пошто му је пошло за руком да остане у Петрограду, где је продужио каријеру писарчића, такорећи као и пре тога, дошао је у додир са уметничким светом, проводећи највише времена у позоришту. Његов први књижевни покушај, комедија „Кофејница“, коју је написао као четрнаестогодишњак, поред свих својих неизбежних почетничких мана, сведочи о дару запажања, оштром посматрачком оку младога писца, и открива једну од главних осабина његова уметнрчког талента — дар сатиричног исмевања људских и друштвених ругоба. Он том комедијом није доспео на петроградску позорницу, а ни оних неколико комедија што их је после тога написао није му отворило пут у позориште, ма да оне значе знатан напредак у односу на „Кофејницу“. Међу њима се нарочито истиче комедија „Пакосници“, Ма да инспирисана једном личном увредом коју је Крилову нанела претенциозна и ограничена жена Јакова Књажнина, у то време врло познатог и слављеног песника и драматичара, који се највише бавио прерађивањем класичних француских трагедија, — та Криловљева комедија је снажан израз сатиричног темперамента младог писца. Она понекад прелази у грубу пасквилу мешајући се у интимни породични живот Књажниних, али то је ипак само споредни елеменат комедије, јер је писац умео да савлађује себе, да се често уздигне изнад личног момента, дајући тако свом делу шири карактер, — карактер друштвене сатире. Та комедија је карактеристична и за схватање и став деветнаестогодишњег писца који је у лицу јунака своје комедије Римокрада исмејао оне руске писце који су тражили мотиве и инспирације у делима туђе литературе, свесно затварајући очи пред стварношћу око себе која им је свакодневно пружала материјал за књижевно стварање. (Утицајном Књажнину, који је у овој Криловљевој комедији видео само увреду нанесену њему лично и његовој породици, није било тешко да одврати управника пзоришта Сојмонова од намере да ову комедију стави на сцену. Тако су се пред Криловом поново затворила врата позоришта. Не само на сцену, него му је и у гледалиште онемогућен био приступ: увређени Књажнин учинио је да му се одузме стална бесплатна карта за позориште, Али Крилов се не повлачи без борбе пред својим осветољубивим непријатељима. Имао је он једно моћно оружје које је умео вешто да употреби и тада, када је требало бранити своју личну ствар, а које ће све чешће и све умешније употребљавати касније кад је у службу општих интереса ставио то "своје убиствено оружје,

х