Naša književnost

Ма

Марко Врањешевић: Крилов А ; а Е 15 347

— своје оштро, сатирично, иронично и саркастично перо. И управни-.

ку позоришта Сојмонову и писцу Књажнину разочарани и озлојеђени деветнаестогодишњи писац одговорио је писмима пуним заједљиве ироније и оштроумља, необичног за његове године,

Раставши се са позориштем, Крилов је развио велику књижевну делатност на другој страни. Његови сатирични часописи „Пошта духова“ и „Гледалац“ (први је издавао сам, а други у друштву двојице својих младих другова, књижевника), ма да их је увек будна цензура Катарине П осудила на врло кратак век, имали су видног утицаја и на развој руске књижевности (у смислу идејнополитичке припреме за стварање критичког реализма), а и на јачање напредне руске друштвене мисли. Криловљев велики сатирични таленат дошао је до нарочито снажног изражаја у његовој уметничко-публицистичкој прози, објављиваној у „Пошти духова“ и у „Гледаоцу“. У сатиричним писмима која су претстављала главну садржину „Поште духова“ немилосрдно се разголићују ругобе друштвеног и државног система тадашње Русије: раскошни и разуздани живот горњих сло-

јева, корупција великодостојника и чиновништва, самовоља и неод-.

говорност племства. Извргавајући сатиричном потсмеху антинародне и антинационалне тенденције ондашње владајуће класе, он се борио против свесног однарођивања и мајмунског подражавања иностранству, против тада јако залажене појаве галоманије која је све више узимала маха у редовима ондашње руске буржоазије. На истим тим позицијама био је Крилов и у литератури борећи се за победу народног духа, а против јаког утицаја туђинштине, Тај став имао је он већ од самог почетка свог књижевног стваралаштва, од комедије „Пакосници“, па га је задржао и касније, бранећи га све доследније и све упорније. ђ

У часопису „Гледалац“, који је покренут после забране „Поште духова“, Крилов се још огсрченије окомио на паразитско племство, У том часопису је изишло неколико његових сатиричних дела од којих се истичу „Похвална реч моме деди“ и „Источна прича Каиб“. „Похвална реч“ је нека врста лажног панегирика који је Крилов неколико пута са успехом употребио дајући у њему израза својој, понекад јеткој, иронији. „Нека филозофи бунцају колико хоће дз смо ми сви деца једног Адама, али племенит човек мора да (се стиди такве филозофије, па ако наше слуге треба да воде порекло од Адама, ми ћемо радије пристати на то да за нашер праоца признамо магарца, него да будемо истог порекла као и они“ Задржавајући овакав тон до краја, Крилов исмева феудалног спахију, ленштину и паразита који „пљачка народ и потроши за недељу дана оно што две хиљаде његових робова ураде за годину“. Његово је

племићско „Вјерују“: „Од самог почетка, откад знаш за себе, имај.

на уму да си племенит човек, да си племић и да си се, према томе, родио да једеш онај хлеб који ће посејати твоји сељаци: једном речју, уобрази да си срећан трут... и да су твоји дедови мислили једино за то да би дали право твојој глави да ништа не мисли.“

у

Аја

А и

< Јо ла р лимаље

ет вит > +

3 3