Naša književnost

Марко Врсењешевић: Крилов 3 349

рације, а у новије време, у Европи ју је са највише успеха неговао француски баснописац Лафонтен, Руски баснописци до Крилова (Ломоносов, Хемницер, Сумороков, Дмитријев) схватали су басну као књижевни жанр који готово искључиво треба да има дидактичку улогу. Стога је у њиховим баснама било врло мало сатире, а много моралне поуке, Сасвим друкчије гледао је на басну писац кога је родољубива свест гонила да казује истину о Русији, а ту истину није могао друкчије изрећи но „езоповским језиком“, У многим његовим баснама у којима су исмејани извесни људски пороци, типични за одређену друштвену средину — улагивање, подмитљивост, лицемерје итд. — могу се, у ликовима животиња, препознати конкретне

личности, претставници државног и друштвеног система ондашње Русије.

Прве басне што их је Крилов објавио биле су Лафонтенове. Крилов их је тако мајсторски препевао служећи се богатим изражајним средствима народног говора, да оне дају утисак оригиналког дела руског писца. Број преведених басана релативно је мали у укупном броју од преко двеста Криловљевих басана. Руска стварност пружала је великом баснописцу обиље мотива, и он је, готово без изузетка, до краја живота радио на овом књижевном раду. Његове басне, прожете истинским народним духом, писане живописним народним језиком, са типичним народним обртима и изрекама узетим из народа или створеним у народном духу, брзо су продрле у народ и постале његова омиљена лектира. „Да, народ зна и воли Крилова исто тако као што и Крилов зна и воли народ“, писао је Бјелински. Крилов никад није био суви дидактичар. Велики део његових басана су актуелне политичко-друштвене сатире уперене против општељудских мана и слабости, али ни у оним баснама које су очигледно срачунате на неки практични савет или поуку Крилов се никад не намеће као дидактичар. То се да објаснити самом природом његова уметничког талента чија основна црта је ванредно развијено осећање хумора“ Његова басна, са верно оцртаним карактерима, са природним дијалогом и живом радњом, често се своди на неку драмску сличицу из живота, често опет на неку минијатурну комедију, како су то не једном запазили изучаваоци Крилоз ва. Пре Крилова није било праве руске басне; он је био њен творац. По снази свог уметничког талента он не заостаје за најбољим светским баснописцима и убрзо је, после појаве басана, постао популаран далеко ван граница своје отаџбине, Пишући о значају његових басана Гогољ је истицао да је Крилов, „изабравши најнеприметнију и узану стазу ишао по њој готово без шума, док није прерастао друге као што снажни храст прераста целу шумицу која га је у почетку заклањала,.. Он је изабрао форму басне, коју су сви били занемарили као ствар стару, неподесну за употребу, готово као дечју играчку, и том басном је умео да постане народни песник“. Оно што је Крилова, поред већ поменутих уметничких квалитета његових басана, чинило блиским народу то је околност да је он и као

»