Naša književnost

368

словеначки и објављено у издању Словенског књижног. завода.

После успеха у нашој земљи, који је потврђен и првом наградом Комитета за културу и уметност, књижевна репортажа Оскара Давича о борби грчког народа за слободу и о комедији међународне арбитраже продрла је и у иностранство и појавила се на више страних језика, у часописима и као књига. Међу првима дело су превели Руси и објавили га, незнатно скраћено, у два броја часописа „Знамја“ (јуни и јули 1947). |тотом је књига изишла на бугарском, у преводу Лилије Кацкове, у издању партиског издавачког предузећа; на мађарском језику, у издању предузећа „Сикра“; на словачком, у подлистку армиског листа у Братислави, и на чешком у „Творби“; о успеху овог дела најбоље сведочи

ПРЕГЛЕД КЊИГА

Књижевност

то што су се појавили и преводи књиге на норвешком језику (рад А. Сусина) и/ арапском (издање једног предузећа у Бејруту).

Исто тако ова значајна књижевна репортажа Оскара Давича преведена је и на пољски и на француски језик, али су оба издања, већ сложена у штампарији, обустављена у вези са читавом кампањом против наше земље, која се надовезује на резолуцију Информбироа.

Ова књига Оскара Давича, која нде у ред најлепших остварења наше књижевно писане публицистике, није била довољно ни правилно оцењена у нашој критици. Због тога би, можда, требало исцрпно се осврнути на њу, без обзира што су протекле скоро две године од њеног појављивања. Ф. В.

КОНСТАНТИН СТЕПАНОВИЋ: СИН НЕПОКОРЕНОГ ГРАДА

У свом дјелу „Син непокореног града“ Константин Степановић је имао врло подесну грађу за роман: Београд под хитлеровском окупацијом, под гвозденом стегом дивљих хорди Трећега Рајха; полуразрушени и опљачкани град, који се не покорава ропству; град који се претворио у тамницу, у којему непрекидно дјелују снаге отпора, организоване и предвођене члановима Комунистичке партије Југославије и СКОЈ-а; град у коме су се сви патриотски и слободољубиви _ елементи – борили против фашистичког и издајничког дражиновско - недићевско - љотићевског олоша; град у коме није гаснула зубља слободе све до уласка НОВЈ-а и Црвене армије. Обиље стварних, живих чињеница, тако захРалних за обраду, писцу је стајало на расположењу. Њему није требало вишта да измишља и вјештачки конструише, тим прије што је ишао хроничарско-новинарским _биљежењем стања под окупацијом, догађаја који су се тада, у овом граду, одвијала свом силином нужности самоодбране, непокорности и тежње за слободом. ј

Међутим, Степановић је тај материјал поставио у врло уске оквире, који су га неминовно морали сапињати, кочити, одводити устрану. Умјесто да захвати београдско друштво тога времена, које је било не само интересантно, већ и разнородно и издиференцирано, и да пружи пуну и праву слику Београда кроз окупацију и борбу, Степановић се задржао на двије-три радничке породице, ни њих довољно не захватајући, у које доводи свог јунака, малог Стојана Јелића, дијете које је смедеревском експлозијом (маја 1941 године) остало без икога свога и отишло за Београд да тражи пријатеља свога оца, столара Милана Јовановића. Пратећи пут потуцања и развој Стојана Јелића, Степановић је настојао да оцрта и живот и борбу окупираног Београда, да изнесе илегалан рад партијаца и напредних омладинаца, да укаже на повезаност фронта и позадине, да прикаже сав народ који даје све од себе за побједу и слободу. Не постављајући ствари на шири план разраде, не продубљавајући их, не дајући их у узрочном односу, У свијетлу пуне романсијерске обраде,