Naša književnost

траве измијешане са увелом, жутом прошлогодишњом. Ваздух је

· био пресићен мирисима смреке. У шумарак је водила питома, тиха

стаза, једна од оних стаза које на овако осамљеним мјестима буде живу радозналост и топла осјећања. Али, они нису пошли стазом. Пошли су странпутицом између џбунова смреке, рубом шумарка. Одједном пред њима се указа вододерина дубока до изнад одрасли човјека. Ту се зауставише, повезаше дјецу ногу за ногу и једним ударцем срушише их у јаму. Дјеца се склупчаше, али се брзо дигоше на ноге жустрим, напрегнутим покретима и погледаше изнад себе. Над њима, на рубу, стајале су усташе држећи наперене пушке. Мирко, син зидара Срђа, пошто се учврстио на ногама и осјећајући одједном да се то примиче страшан час, скиде брзо с главе стари качкет, поцијепа од зноја иструљелу поставу и извади из ње колик длан малену црвену заставицу, завитла њоме изнад главе и викну дјетињим гласом који је подрхтавао од узбуђења, брзо једно за другим:

— Живио Стаљин!... Живјела комунистичка партија!

Наста тајац. Мршава танка ручица још је витлала црвеним парчетом свиле у очекивању и недоумици, али пркосно.

— Чуј, — насмија се командант, а лицем му се у исти мах разли страшан гњев. — Чуј, — понови још једном, а онда нагло командова: — Доље пушке.

Затим брзим. скоком сјури се у јаму, потмуло режећи попут бијесне звијери и кундаком поби све троје дјеце...

" Излазећи из јаме, усташа је тешко дисао и широко отворених ноздрва халапљиво удисао ваздух пун мириса смреке.

Емил С. Петровић