Naša književnost

498 Књижевност

концизну оцену појединих раздобља и струја, ликова и дела, по томе колико они доприносе разумевању појединих друштвено-историских периода, него је своје дело испунио непоузданим, често сасвим нетачним карактеристикама и оценама најразличитијих писаца без обзира на њихову стварну улогу У развитку наше књижевности и њихову објективну уметничку вредност. Тако је, —_ само примера ради, — једнако пажње посветио Светозару Марковићу и Никанору Грујићу, Бранку Радичевићу и Јовану Сундечићу, Стјепану МитровуЉубиши и Џавлу Маковићу-Адамову; једнако Антуну Ковачићу и Јовану Храниловићу, Вјенцеславу Новаку и Владимиру Мажуранићу, Мирославу Крг лежи и Јосипу Кулунџићу; једнако Антону Ашкерцу и Јосипу Вошњаку, Ивану Цанкару и Ксаверу Мешку, Драгутину Кетеу и Силвину Сарденку. Наводећи на једној страни по неколико књижевника, често у гомили, он свакога обележава свега са неколико апстрактних карактеристика, тако да читаоци на темељу тога не могу добити ни бледу слику писаца и њихових дела, која би била конкретна и реална.

У тој гомили података без реалне вредности, у тим низовима (дез)јинформеција о другоразредним и сасвим безначајним писцима, потпуно су се изгубили наши велики ствараоци, као што су били Његош и Мажуранић, Прешерн и Стерија, Бора Станковић и Иван Цанкар, који су претстављали епоху у развитку наше књижевности.

Док су старији периоди, нарочито они о којима се већ понешто зна и у страном свету, рађени на основу компилације Ватрослава Јагића и Павла Поповића, бар на неки начин чињенично сређени и школски поуздани, у новијим периодима наше књижевности, који падају у другу половину ХХ и ХХ век, влада потпуни хаос и у тумачењу друштвено-историског карактера појединих покрета, и у избору репрезентативних личности, и у карактеристици и оцени њихова стварања. Радећи цео други део своје књиге углавном на основу таквих конфузних и реакционарних историја какве су оне Драгутина Прохаске и Мате Ујевића, служећи се усто појединим сумњивим и тенденциозним написима из предратних часописа, Станислав Папјерковски је подлегао скроз реакционарном тумачењу нашег реализма, наше модерне и наше савремене књижевности.

Колико су ти делови књиге потпуно промашени, довољно је рећи само то да се о великој личности Светозара Марковића, који је централна револуционарно-демократска појава на Балкану у другој половини ХХ столећа, каже само то да је он био „теоретичар реализма“, а о Јаши Игњатовићу, највећем српском романсијеру-реалисти, нема ама баш ни слова. У накнаду „за то, Папјерковски говори у другом делу књиге (и с каквим уважењем!) о Јелени Димитријевић, Осману Азису, Ристи Одавићу, Војиславу Илићу-Млађем, Едхему Мулабдићу, Карлу Хајзлеру, Марији Јурић-Загорки, Божи Ловрићу, Ка Месарићу, Фериду Маглајлићу, Анти Ковачу и другим.

Најпотпунији хаос у именима, делима, карактеристикама и оценама влада у оном одељку који би требало да приказује нашу савремену књижевност, Ако изузмемо једно конвенционално обавештење о Владимиру Назору и штуре, али зато искривљене податке о Мирославу Крлежи, Иву Андрићу и Отону Жупанчићу, о нашој савременој књижевности, оној која стварно претставља културне напоре наших народа у последњих двадесет и пет година нема готово ништа. Али зато је цео тај део књиге ' испуњен једним низом забора-

.