Naša književnost

НИКЕ ка 499

вљених имена, која с књижевношћу никад нису имала праве везе. Ево само неколико „карактеристика“ и „оцена“, које Папјерковски даје пољским читаоцима о нашој „савременој“ књижевности:

„Сибе Миличић је вођ српско-хрватских футуриста“ (стр. 105).

„Раде Драинац је вођ српско-хрватских дадаиста“ (стр. 106).

„Бранко Лазаревић је један од најбољих познавалаца Његоша“ (стр. 58). Е

„Веселе и ефектне комедије и фарсе писала је Марија Јурић-Загорка“ (стр. 83). =

„Своја интересантна, каткад драстична приповедања заодевао је Радослав Веснић у љупку и просту форму, која му је донела широке слојеве читалаца“ (стр. 104). у

„Социјална питања покренуо је Миливоје Предић („Пуковник Јелић“), али најдубље је у људску душу и социјалне прилике човека продро Душан Николајевић, који је продубљивао метафизичке тајне“ (стр. 107). 2

„Тин Ујевић, поета-филозоф, настоји да ослободи душу човека од јарма цивилизације“ (стр. 109).

И тако редом: о „најсилнијем песнику“ Николи Шопу, о „љубитељу антике“ Тодору Манојловићу, о „зналцу театра“ Ранку Младеновићу, о творцу „филозофско-револуционарних гротески“ Момчилу Настасијевићу, о писцу »еротичних тема“ Анти Ковачу, о Франу Алфиревићу, Младену Хорвату, Станку Томашићу, Бошку Токину — ко би их све могао набројати2

Али, писац ове „историје“ наше књижевности није остао само на' „драстичном“ „продубљивању“ „метафизичких тајни“ наше декадентне анти-литературе. Доследан себи и својим. узорима, он је из наше књижевности избацио све напредне писце и уместо њих, „ослободивши се јарма цивилизације“, уврстио — познате издајнике и ратне злочинце. Тако он, на пример, о Светиславу Стефановићу, који је због свог злочиначког рада под окупацијом између осталог и за недела почињена у области културе стрељан, истиче да је његова „велика заслуга што је проширио хоризонт српске лирике“ (отворивши јој прозор у фашизам) и цинично додаје да је „његова најпламенија и Једина вера био народ“! Сарадника окупатора Јулија Бенешића, који је за време рата, по немачком налогу и немачкој потреби, радио на зближењу“ покорене Пољске и покорене Хрватске, Папјерковски назива „незваничним амбасадором пољске литературе у Југославији“! Четничког идеолога Драгишу Васића, који је био немачки барјактар српства, он назива „српским Барбисом, коме ни Достојевскијев“ човек подземља „није био туђ“!

Није нимало чудно што је „историчар“ оваквих схватања посебну пажњу посветио ратном злочинцу и фашистичком писцу Владимиру-Велмар Јанковићу. Да би његов „књижевни“ рад, који је у најпотпунијој мери био прожет Љотићевском идеологијом, том славеносерпском варијацијом немачког нацизма, што боље истакао, Папјерковски говори о њему двапут —- једном као о Бладимиру Јанковићу, други пут као о Велмару Јанковићу, оба пута с пуно реторично-фашистичког пијетета: док га као Велмара упоређује ни мање ни више него с Достојевским, као Владимира га хвали још незграпније: „Више