Naša književnost

504

СТОГОДИШЊИЦА ПРВЕ ПУШКИНОВЕ КЊИГЕ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Приликом стопедесете годишњице од Пушкинова рођења биће занимљиво поменути да се ове године невршава и сто година откако је ва српском језику објављено први пут у засебној књизи једно Пушкиново дело. У исти мах, то је и прва Пушкинова књига међу Јужним Словенима, посебно објављена.

Реч је о Капетановој ћерки коју је „издао“ (уствари и превео) Милош Поповић, брат Ђуре Даричића, у Београду, „словима књажеско-српске печатње 1849“.

Рођен 1820 у Новом Саду, Поповић је као млад човек прешао у Србију и био уредник Српских новина (од 1844 до 1859), књижевног листа Подунавке (од 1843 до 18548), немачког органа српске владе Пег Зегђе (1848—1849) и Виловдана (од 1861 до 1876). Поред публицистике, којој се врло озбиљно посветио, Поповић је у мла: дости имао и књижевних амбиција, те је објавио две књиге песама (Фрулица 1839, Мач и перо 1846), али је имао више успеха као преводилац.

Поповић је први човек на Словенском југу који се може назвати знаоцем _ Пушкинових дела и заиста књижевним _ преводиоцем његових списа. Од Поповића остали су нам за оно време врло добри преводи Пикове даме (објављена прво у Вразову Колу 1842, а затим у Српским новинама 1845) и Капетанове кћери. Сем тога објавио је и препев Пушкинове песме Карађорђевој кћери (у својој збирци Мач и перо). Милош Поповић се због тога може с правом назвати првим популаризатором Пушкинових дела у Срба и Хрвата. Колико је у томе предњачио, најбоље ћемо видети ако поменемо да је Пушкин први пут у засебној књизи објављен на бугарском тек 1873, дакле четврт века доцније него у Срба. (Русалката. Драма. От Александра · Пушкина. Превел · Константин — Величков. Цариград, в печатницата на Карапетров и друж., 1873. 80, с. 16), а „Капетанова кћи“ још касније, 1875.

Књижевност

(У преводу М. Г. Грекова, а у издању Љ. Каравелова, у Букурешту, у штампарији Д. В. Хранова).

Иако у старој азбуци и сад већ прилично застарелом језику, Поповићев превод и данас може сеу у сласт читати, јер је преводилац погодио Пушкинов стил и руски текст преточио у жив, непосредан српски језик. Превод је, сем тога. и прилично веран. Ради примера навешћемо један мали одломак (0нај, наиме, где се Пугачевљеви доглавници свађају) у Поповићеву и у најновијем преводу:

„Доста, Наумићу, доста је“, рече му он. „Ти би све потукао и повешао. А, да здрав си ми и ти јунак (Осврни се мало и на душу. Та и сам си Већ једном ногом у гробу, па би и друге све потукао. Или мало је зар крви на твојој савести 2“

— А какав си ми ти угодника одговори Бјелобородов. Од кад ти тако милостив постаде>2

„Без сумње“, одговори Хлопуша, »да сам и ја грешан, и да је ова рука (ту он пружи своју коштуњаву песницу, засуче рукав, и обнажи космату руку), и да је ова рука много христијанске крви пролила. Но ја сам убио непријатеља, а не госта; на слободном пољу и у тавној шуми, а не код куће, седећи за пећком; танетом и борбом, а не бапским наговором.“

Старац се на другу страну окре-

не, и рече: „безноздрвац!“ — Шта ти тамо старче с испуцаном брадом брбљаш» — викне

Хлопуша. Даћу ја теби, безноздрзац; који час, доћиће време; даће Бог омирисаћеш и ти клеште.. А сад чувај се, да ти браду не ишчупам!“ (Поповићево издање, стр. 87 —88). (

„— Батали, Наумићу, — рече му он. — Ти би само давио и клао. Е, баш си ми јуначина! А овамо душа ти у носу. Сам у гроб гледаш, а друге у њега тураш. Зар ти је мало крви на души»

— А откад се ти то посвети2 на то ће Бјелобородов. — Откад тебе да ухвати сажаљење»

— Па зна се, — одговори Хлопуша, — грешан сам и ја (ту он стеже своју кошчату песницу, задиже рукав, те показа рутаву руку), — н ова је рука грешна због