Naša književnost

у Албанији се развијала народна револуција. Створени су народна војска и органи власти, а касније, на предлог друга Тита, и влада нове, препорођене Албаније. Сви ти успјеси, све те револуционарне тековине, како је то документарно изложено у овој брошури, резултат су правилне политике и помоћи КИЈ. Мехмед Шеху, данас министар унутрашњих послова Н. Р. Албаније, - тада командант Прве бригаде, послије одласка Душана Мугоша из Албаније, 12 априла 1944, писао је: „У почетку, кад си отишао из круга ове наше велике породице која се зове Прва бригада, чинило нам се као да нам недостаје нешто главно, чинило нам се као да смо сирочад без мајке. Али, мало по мало, научисмо да идемо својим ногама онако како си нас учио ти ин Партија, водећи нас за руку у почетку, као што добра мајка води за руку добро дете које пуно обећава.“ Кад је Миладин Поповић, нешто касније од Душана Мугоша, напустио Албанију, он је истовремено понио поздрав и поруку Енвера Хопе, који је у име Врховног штаба Народноослободилачке војске Албаније, између осталог, — лисао другу Титу: „Ваша је борба послужила као путоказ свим поробљеним народима Европе, а као огромна помоћ народима поробљеног Балкана. Нама специјално никада није недостајала ваша помоћ, коју наш „народ

_ познаје и за коју Вам је захвалан...

Да нам дуго живите, маршале Тито, на срећу и част народа Југославије и свих народа Балкана.“

.

Помоћ наше Партије и Владе није престала ни послије рата. Напротив, она је била још многостранија. Претставници наше Партије нарочито су помогли ЦК КПА да се ослободи врло опасних, антипар-

"лијских и буржоаско-националистич-

ких утицаја интелектуалаца — као што су Сејфула Малешова, доктор Чмер Дишница, Нако Спиру и дру-

ги; исто тако она је указала на.

сличне тенденције Енвера Хоџе, који се због тога три пута критикогао на пленарним засједањима ЦК КПА, заклињући се да сличне грешке неће више чинити. Такве групе, које данас имају врло јак утицај на партијско и државно руко-

водство _ Албаније, тежиле су да спољну политику Албаније оријентишу на споразуме са империјалистичким силама. Енвер Хоџа је средином 1945 године изјављивао да Албанија _иде „револуционарним“ стопама Француске генерала де Гола! Исто тако он се опортунистички односио према аграрној реформи, а подржаван и од других, нарочито од доктора Имера Дишнице, члана бироа ЦК, он је био за контрареволуционарни споразум у Муки са издајничком организацијом Бали Комбтари, по коме споразуму су „балисти једноставно тражили да се народноослободилачки покрет потпуно њима потчини“ што би практично значило ликвидацију народноослободилачког покрета. Какви су нездрави и недругарски односи владали међу тим интелектуалцима у партијском и државном руководству „Албаније најбоље илуструје овај примјер: подржаван од Сејфуле Малешове, Нако Спиру је написао и кришом упутио ЦК-у КИЈ једну биографску карактеристику Енвера Хоџе тражећи да се он смијени са дужности секретара ЦК КПА. У тој биографији каже се, између осталог: „Осредње памети. У школи, у иностран-

-ству и као професор, опет медио-

критет. За цело то време (пре стварања Партије) живот не много сређен. У Партији, секташ. Сада воли да буде обожаван. Ствара око себе клику. Хоће да у свему буде шеф и да ниподаштава све око себе. Воли да сви око њега буду мањи од маковог зрна. Има наглашен комплекс мање вредности. Никаквих способности руководиоца. Кочница је за сваку иницијативу... У народу је непознат, а где га познају не ужива углед. Партија га свим силама популарисала. На тај начин почиње да бива познат. Али народ није много убеђен у његове способности.“ " Наш однос према албанском народу огледао се и у материјалној помоћи, због које је Југославија не једном нападнута од реакционарне штампе. Неки су чак јавно тражили да УНРА више не шаље ништа Југославији, јер она шаље жито и друге прехранбене _ артикле Албанији. На ове нападе друг Ти-

(