Naša književnost

ак расту. веома споро... Гимназиски књижевни кружок „Сладковић“ био је позорница на којој су будући књижевници испробавали своје силе и учили прве кораке. Из „Сладковића“ био је само један корак до „Нашег живота“, што значи до јавног књижевног иступања, Типичан пример за то су наша два млада песника — Мучаји и Бохуш, који су почели као ђаци да читају своје песме на састанцима „Сладковића“, онда су постали сарадници „Нашег живота“ и најзад се обојица појавили са сопственим песничким збиркама.

Међутим, никада се није мање писало, него данас. И то данас када се књижевном раднику од стране наше народне власти даје оправдано признање, када се посвећује пуна пажња књижевним настојањима националних мањина. Материјал за рад никада није био тако богат и разноврстан, и поред тога потпуно нов, скоро недирнут, — какав се налази - баш данас, у нашој свакодневној стварности. Ослободилачки рат, удео Словака у њему, муке за време окупације, успостављање народне власти, аграрна реформа, национализација, радно јунаштво омладине, ударништво, нови однос међу народима, нови лик нашег човека, све су то теме које чекају да буду приказане у лицима и делима, у уметничким ликовима. А ето, све то богатство остало је потпунд недирнуто. На књижевном фронту настало је пуно затишје. Године 1947 изашао је свега један број „Нашег живота“, а ове године излази „Нови живот“ сада први пут.“

Поред уводника часопис доноси један део материјала са У конгреса КПЈ, превод једне песме Десанке Максимовић, информативни чланак о Силвију Крањчевићу, позоришни комад „У наручју Петолетке“ од Ива Ћаће, чланак Јураја Спевака о културном животу словачке мањине у нашој земљи, једна поема и низ кратких, недовољно пробравих информација и бележака о културном животу у нашој земљи.

Мако први број Новог живота има занимљивих и вредних прилога, редакција би морала на-

стојати да у часопису, и поред свих

тешкоћа, окупи што већи број сло-

вачких писаца из наше земље. Ако доноси прилоге југословенских писаца у преводу, онда би морала настојати да ти прилози буду на што већем уметничком нивоу како би словачки читаоци добили правилну слику о савременој југословенској књижевности.

Ф. В.

ДРУГ А СВЕСКА „СЛАВИСТИЧКЕ РЕВИЈЕ“

Нова свеска (број 3—4) овога словеначкога часописа.за историју књижевности и језик, који је недавно почео излазити у издању Славистичкога друштва у Љубљави, мање је разноврсна него ранији двоброј, већ приказан на овоме месту.

Углавном посвећен Нанкару, часопис доноси једну расправу и неколико чланака и бележака о њему. Расправа је од Марје Боршник (Сапкег 1п исњецућуо) и у њој се расматра лик учитеља кога је Цанкар дао у неколико својих романа и други (код нас најпознатији „Мартин Качур“ и „Слуге“).

Учитељи су били борци против клерикализма и поповштине по словеначким "селима и први весници социјализма. Кад се има на уму да су средње школе врло дуго биле немачке по језику наставе и по и.к.аустријанштини, улога народних учитеља, који су предавали на словеначком језику, била је врло важна. М. Боршник у сажетој, али продубљеној анализи расматра како је Цанкар кроз ·-ликове учитеља дао сву проблематику борбе за нови и бољи живот. Неки од тих ликова пренесени су у Цанкарево дело из стварних личности, нарочито женеучитељице које су се прве еманциповале и ослободиле међу слове- 4 начким женама. .

Сем ове расправе, у часопису ширега интереса имају и написи који допуњују · Цанкареву биографију (од Карла Цанкара и А. Слодњака).

Од осталих прилога у овој свесци поменућемо широко постављену студију „Друштвени погледи словеначких протестаната“ од Алберта Коса која је завршена у овој свес-