Naša književnost

се не може замерити што није видео оно што и није могао да види спутан својим назорима, моралом, темпераментом, дакле читавим једним системом објективних и субјективних околности које су скучавале његове животне и књижевне видике. У том смислу Ранковић се не може критиковати, а још мање потпуно порицати, али се може и мора критиковати његово недовољно, а често и сасвим немоћно уметничко уобличавање оних типичности које је заиста увидес. Међутим, та критика његових уметничких својстава, а наро-

чито. недостатака, у основи ништа не доприноси ни за ни против ра- |

зумевања правог смисла његовог песимизма. Ранковића је свакако песимизам ометао да види шире и подробније оно што се одигравало у србијанском друштву које се налазило пред једним преломНИМ раздобљем, али-га сам песимизам није онемогућавао да оно што је заиста видео уметнички оствари. Оне истине, онај несумњиви

приповедачки реализам који и даје праву снагу Ранковићевом делу“

потискује, а каткада и сасвим преовлађује песимистичку тенденцу која се свакако код Ранковића толико често испољава.

И три Ранковићева романа, баш такви какви су, пуни горких укуса и тмурних боја, остају као три истинита, поразна али верна поглавља о оној несрећној али несаломљивој Србији, по којој су могли у доба тираније да харају и очај и чамотиња, али у којој није никада пресахла неутољива жеђ за слободом.

Ђорђе Јовановић

ревннинивааати

тзв оррананр тање гири родној рација урин о, ари

ољаневињавинњареи