Naša književnost

408

МИ ИУ 5 а а Енел

=

и можда често бијах одвећ пјесник а да бих био срчан, или скроман.

Ко слап је живот — како лирик рече што споља блиста, а у себи вапи

за морем плавим, док се руши, тече; но у њему је мало мојих капи.

Самоћа мене самохрана прати

кроз вашар збиље још од раних дана, ал ја за бога нисам хтио знати,

тек слабост имах каткада за Пана.

"За липу стару, пуну злата медна

и жарког праха загорскога љета, | за гај и врутак, далеко од свијета, што живом водом напоји ме жедна.

А сад, кад коса сиједи, кад се риједи, и зрцало ми шапће да сам старац,

ја знам, да има пјесма која вриједи и сто пут више него ли бећарац.

Под барјацима напријед иду млади, а младост свака личи на олују. Са наковања се јеци бата чују, и нови дом се, живот нови гради.

Па када смотрим озбиљнога дечка, ил цуру, гдје је подлактила браду, мој живот ми се чини као звечка,

а ово двоје: зашто живег — знаду!

Јер кад је прва хујила олуја,

и кад се тресла напукла Европа, ја мрежом хватах коса и славуја, | а мој је отац стајао крај топа. |

мрена ивалнунце.

А. кад олуја други пут захуји, изгубио сам путоказ у ноћи... Европа пуче — остах у самоћи и грмљавину слушах како бруји.

Но зора свану. Сто пут снивах зору! И видјех како сва у крви руди. Ораче видјех, гдје у освит ору,

и јутро што се над згариштем буди.