Naša književnost

410

изненадит ће једном огледалце, у ком ће бити одражени вјерно.

Мој љетопис ће остат иза мене. Надживјет ће ме до два, до три листа, и бит ће доста, да се зарумене

бар тројица од пријатеља триста.

Нек сваком буде оно, што га патри, и нек се зна, кад утекох се браћи, да нисам злато кушао у ватри,

већ увијек крај сам извлачио краћи.

Педесет љета — и за стабло доста педесет пута кад се зазелени.

Еј, лако стаблу, али тешко мени, од огња коме тек пепео оста.

Јер вихор дуне, пепео понесе. 2 Разнесе њега на четири стране.

А стабло стоји, листају му гране

и крошња му се од заноса тресе.

Ја споменик не подигох си трајни.

И без њег имам с бесмртношћу везе, ко дим са крова, осмијех завичајни и мјесечина у њедрима брезе.

Помрсили се страшно сви рачуни, и моја ђачка слабост према броју тек сада доби смисао свој пуни

"кад знам да гредем према Мирогоју.

О, немој, друже, да ми држиш говор, и немој рећи: „Остави нас и ти...“ и рађе кози дај, да брсти ловор, | но да ми мртвом хладно чело кити. ;

Јер ја ћу, ма и прекрштених руку, | ко што већ мећу на починак мртве, | да славим живот: зној, и жуљ, и муку, Љепоте усхит и љепоту жртве! ;

(1949) Густав Крклец