Naša književnost

ДВОБОЈ У БРДИМА

Преко дана сједио је при бријегу и пушио из дугачког чибука. Пуштајући сиве млазеве дуванског дима, осматрајући им пут и развијање на вјетру, лутао је тако мислима, које се, за чудо, данас никако нијесу могле средити и ухватити конце ових збивања, метежа, крви, без јасног сагледавања докле, зашто, чему... , Занијет тако, пренио би поглед, упро и удубио вид у рођену своју црну, мршаву, час плочу, час земљу, заривао грчевито тврди опанак у уску смежураву бразду, и наједном, пренут, зачудио се, као да не вјерује својим очима, што види гдје избија трава и мали меки цвјетови ките прољеће, које, и њега, старца, ево, у овом тренутку, некако разњежује, и као да покушава да освоји. И не ба затим мицао поглед са долине и горе, да га није на махове реметила зука авиона, који су прелијетали преко планина, пуцали отуд с висиле на чобане и стоку растурену по пропланцима, а кад су се примицали оближњој варошици, злобно су, с јауком и писком, као копци кружили, и, у стрмим залетима, из своје гвоздене утробе просипали гроздове паклених бомби. Гледајући их, Вукац је запањен стојао, задивљен, с големом а немоћном мржњом према тим страшним справама за које он није могао претпоставити средство којим би се заштитио од њих, које, он вјерује, не може ништа зауставити, нити њихов лијет спријечити, него, тако, слободно крстаре као птице у висинама. Тога раније ни очима није гледао, нити је знао какву разорност они доносе, све док их, прије неколико дана, није примијетио, како сипљу гредом фишеке по кућама у селу и по стијенама и пландиштима око Крстаца, Вукац је, није то давно било, сматрао да нема бољег оружја за борбу од његове брзометне „московке“, којом је поциктавао по камењу, 'бијући и гонећи старе непријатеље, Турке, да заштити слободу свог голог сиромашног камена, препуштеног самом себи и његовим горштацима. Још од тог времена он носи ожиљак на челу и лијевом рамену, гдје су га остругала оловна зрнца. А сада, ево, Вукац не умије да разабере, не може да зна, шта се уствари дешава, и не види излаз свему овоме. Па не може, и не смије, од тога се прибојава, да сагледа судбину својих синова, који се сада потуцају негдје на прилазима албанској земљи, ломећи се са талијанским милитаром.

У селу је привидно било мирно. А тај мир стално је у себи крио неко ишчекивање, и није обећавао да ће дуго трајати. Тамо је оста-

и