Naša književnost

412 5 3 | Књижевност

ла само нејач, и жене које су ишле од куће до куће, као изгубљене, тумарајући и препричавајући догађаје, ко зна по који пут, и какве то, са слутњом, са страхом, које рат собом доноси.

Ових дана Вукцу се није милило ништа радити. До јуче, такорећи, свршавао је, с вољом и спретно, послове око куће и имања, али откад му синови одоше, косијером није замахнуо, лозу једну да је обрезао. Узалуд су му синови при растанку говорили, а то више да старац не остане у бригама за њима, да претставе свој поход мање опасним, — да не занемарује рад и посао. Али Вукац дјецу да слуша! ЈЉутио се на сваки њихов савјет, корио их је како њему нијесу ништа слични, но су искочили право из мајчиног скута. А жао му, жао му их је много било; ни сам није мислио да ће му тако тешко бити, јер се онда сјетио и себе из некадашњих дана и своје старе дружине, и некако, одједанпут, наврло му суморно предосјећање несреће; дошло му бјеше да зажали сада за њиховом младошћу, што ће, као зелено горско шибље кад се посијече, бити уништена огњеним оловом рата.

Увече се, суморан и сломљен, доцкан вратио кући. За дана није долазио, нити га је ишта вукло да буде у дому. Пријек и осоран, још више него прије, Вукац се одмах почео давијати са женом. А у тој мрзовољи, која му се-ових дана пооштрила, није много водио рачуна што ће рећи, ни да ли ће се ко наћи увријеђен због његових ријечи. А још понајмање кад је у питању његова жена, с којом му је живот прошао тако, да неке топлине од њега нијесу осјетили ни једно ни друго, сем ако се од тога изузму они дани кад су им дјеца проходала и почела их звати, брбљајући својим пискутавим језиком. И Вукац је Ђеши многу загорчао, и без њега и његовог поступка у паћеничком животу жене овог сивог крша. А њему се опет чинило да је за све она крива. У томе је толико далеко одлазио, да је сматрао, — кад год би је чуо да дозива синове, још у ове ратне дане, — да се они никад више неће вратити кући, но ће се станити негдје у тим проклетим малисорским клисурама, одакле им ни вране кости неће изнијети.

— Жено, стављај вечеру, вријеме је већ! — грмнуо је Вукац, сједајући на троножац при огњу, и не окрећући главе према Беши.

— Каква те вечера спопала, отрова се од ње, како ти и на ум може доћ'! — одвратилг му је, запањена тим што он тражи да вечера, а њој то ни на крају памети није било, јер су јој се мисли скупиле на синове и на њихове муке, па јој никако не долази ни потреба да се и она људски заложи и окријепи.

— Не лај, Ђеша, мора се нешто јести, стара вјештице!... Мислиш, ако су они гладни, да не треба ни ми ништа да обидујемо! А, опет, што зпаш ти, можс бити да они тамо и имају...

— Имају, камења имају, стари ђаволе!...

На огњишту су пламсале, унакрст постављене, двије церове главње, Скровита Вукчева сухомеђина тонула је у све гушћу ноћ, са којом је водила битку слаба жућкаста свјетлост што се тек ди-

земне