Naša književnost

лиска, и не види се скоро, маљушан, силно маљушан, па се од препасти и чуда обично будио.

Уствари тај догађај са старцем попримио је те нарочите, големе облике и оставио неизбрисив траг у дјечачићу испреплетеношћу с оним главним што се тада управо збивало: срљањем оца у пропаст, оним што је и његов дјетињски мозак схваћао, да сес очевим повратком у који су се полагале толике наде, њихово стање није нимало поправило (како су очекивали) већ и погоршало и да је мајка од бриге и јада већ скоро избезумљена. И од тога свега: разочарања, туге, стечаја, дражбе, пијанства оца, преселења, _ биједе која се понова над њих нагињала и обухватала их својом страшном, црном сјенком и једанаесттодишњи »је био нарочито пријемљив за све утиске долазили они са било које стране.

Оца није било већ трећи дан. И кад Бранко сав узрујан и близу плача уђе у кухињу, мајка је била наслонила лице на прозорско стакло и гледала некуда у мрак што се је све више спуштао.

—Ти си, Бранко — рече — не одмичући се од прозора.

— Нисам мајко донио сапуна. Дао сам неком деди два динара. Она као да га пречу. Тек послије тренутак, два рече: :

— Свеједно. — И није га уопће ништа питала. Гледала је и даље у мрак и кишу.

Стајали су тако дуго у тмини (никоме није падало на ум да упали петролејку), шутећи, једно до прозора, друго покрај врата.

Онда се она наједном трже. Пође од прозора, стаде крај њега и ухвати га за руку.

— Пије још увијек и не ће да се макне — рече Анкица грозничаво — немам ја куће, одговорио ми је, кад сам га звала, Хајдемо.

Знао је куда иду. Из те задимљене крчмице, негдје крај Саве допирала је храпава пјесма а иза прљаво-жутих окна, кроз завјесе назирале су се мутно људске сјене, како се њишу. Мајка стаде подаље и даде му знак да уђе.

— Иди, зови га — рече шапатом.

Било га је страх. У стомаку се прекретало. Воњало је унутра по духанском диму, ракији, опушцима, киселим краставцима и влажним одијелима. Под је био толико нечист, да се уопће није. разазнавао, а зидови се шаренили пуни масних мрља и отисака прстију. О ниске, чађаве таванице одбијала се бука неколико људи што су се, сједећи на бурадима и шећерним сандуцима, дерали разјапљених уста, а у куту главом ослоњен на лакат спавао је мајстор Марко Мишковић. Била је то нека јадна, закутна крчмица на“ пристаништу за рибаре, лађаре и бескућнике. Објешена о строп налуцала је петролејка. Жуто, димљиво њено свијетло пуцкетало је и шумило, пијанци пјевали, црни лукави крчмар искривљених леђа личио на гргеча, отац самотно и као одвојен од њих спавао. Баш као старац на тргу — суну, тко зна зашто, Бранку.

— Што је мали — упита крчмар — што ћеш ти туг