Naša književnost

— То ми је отац — рече Бранко поплашено и показа У кут,

— А тако — кимну крчмар. — Дошао си по њега, хајде, пробудићемо га.

И приђе Марку. 5

— Марко, хеј, Марко — здрма га — разабери се, дошао ти је син. -

Марко тешко отвори очне капке, погледа око себе мутним погледом, затим их затвори хтијући да опет настави са спавањем. Пробуди се већ једном — викао је крчмар тресући га

све јаче.

— Ко је то и што хоћеш од мене, мрмљао је мајстор Марко, клатећи се на сандуку и расклапајући уста у зијев. — Дошао је син по тебе, човјече.

— Тата! — викну Бранко и бризну у плач,

— Мој син, мој мили, мали син. Једини син! — чудио се Марко и гледао га изненађено. — А што ћеш ти ту и откуда тиг

— Тата, хајде кући — шмрцао је дјечак и брисао образе рукавом. _ =

— Кућа, син, жена, ћерка — мумљао је Марко и по очима

_ му се видјело, да је пијан скоро до бесвијести и уопће не зна за

себе. Махну руком некако безнадно и очајнички. — А онај прворођени син, питам ја тебе» И Гордана» Гробови! Све је то пропало, нестало, свега тога више нема. Пухне вјетар и однесе. Папири, сламке, птичје перке. А ја нисам ни то, ни сламка чак. Ја сам зрно прашине. Отпухнули су ме људи, шта ће ту вјетар. Син мој, понос мој, преживјели син. А зашто ти тражиш пијаног, несретног свог оца и какве то има сврхе» Рећи ћу ти најискреније: све је пошло тумбе и твој отац је кукавица. А мој отац је био тутумрак, дјед Ненад га је тако звао. А мајке су анђели. И моја је била, и твоја је. Јест! — И он се подиже и удари шаком по столу, док су се остали гости почели све више скупљати око њих. Чим је Бранко ушао, некоји: од њих стали су га проматрати, а кад су видјели, како крчмар буди Марка, мало по мало, окружише их попут гледалаца каквог занимљивог, напетог позоришног комада прије, него што ће почети глума.

— Гле, дјечачић! — викну неко.

— Дошао по оца — додао други.

— Славан отац.

То „славан“ помијешало се с оним Марковим „јест“, он се зато и усправио и ударио по столу гледајући срдито присутне, од којих се неки не могоше суздржати, а да се не засмију, док су други шутјели и слијегали раменима.

— Славан, дакако! — наставио Марко Мишковић усправљен,

премда се очито видјело, да му је то тешко и да ће се морати по-.

дупријети, јер га је глава заносила. — Говори да је кукавица. Признаје, а — и он се окрену осталима, па чак хтједе и да се потсмјехне. — Ви не смијете и нисте кадри, Јер да нисам, ја бих се, чим сам видио, шта је уствари и да од мене нема ништа, објесио.