Naša književnost
Чеетрдесетосма у књижевним делима 219
царизма, дакле у правцу контрареволуције. Оваква оцена поклапа се у својој основи са сумарном и уопштеном Марксовом оценом о контрареволуционарној улози Словена у Четрдесетосмој, али у исти мах — указује на револуционарне и напредне тежње нашега народа у то време. Ове, напредне, идеје и тежње једва да се назиру из литературе о четрдесетосмашким покретима; чак ни многи крупни догађаји нису објашњени и осветљени.
Па ипак, многи занимљиви и карактеристични детаљи за разумевање прилика, времена и друштвених односа фиксирани су у литератури. Ови велики догађаји, живи у традицији све до светскога рата па чак и до велике Народноослободилачке борбе која их је потиснула у далеку прошлост, једном за свагда и коначно, узбуђивали су деценијама и савремене књижевнике и инспирисали их за сликање прилика и људи онога времена. Нарочито се непосредно после завршетка револуције развила читава мала литература о Српском покрету. Али реакција на догађаје није у књижевности била ни јединствена ни равномерна, јер их ни писци нису преживљавали једнако нити под истим условима. Док су их једни доживели у револуционарним центрима, Бечу и Пешти, други су. запливали са бујицом у националним средиштима, Новом Саду или Карловцима; док су једни активно, с пушком у руди, учествовали у борбама, други су стојали на пристојном отстојању од ратних попришта; док су једни били већ у зрелим годинама, други су их доживљавали својим детињским и младићким очима, обрађујући своје детињске успомене касније, у друкчијим политичким и друштвеним приликама; док су, најзад, једни остали до смрти на принципима које су заступали првих дана Четрдесетосме, други су мењали своја схватања још у току рата. Све се то одражава и у књижеввим делима, али поред свега тога — и можда баш зато у њима се оштро запажају многи детаљи потребни за разумевање онога времена, којих нема у политичкој и историској литератури. А већ и овако један летимичан поглед на књижевност онога времена и о оним догађајима указаће на неодрживост схватања о компактности српскога фронта у револуцији 1848 и, нарочито, о назадном и реакционарном држању српскога народа у Војводини у овим догађајима. У
ж
Упирући вековима своје погледе у истоверну царску Русију и управљајући своја уздања у силнога бечког ћесара, Срби су преко своје врховне црквене власти у Карловцима све до друге половине осамнаестога века од једнога цара примали утехе и обећања а од другога наређења. Међутим од друге половине ХУШ века, а нарочито од Захарије Орфелина и Доситеја Обрадовића видокруг српскога народа прелази границе аустрискога царства и допире до Немачке, Француске и Енглеске, задржавајући се нарочито после Француске револуције и Наполеонових ратова — на еруптивном тлу Француске. Нов револуционарни талас који је пола-
5ж