Naša književnost

+ б: %.

Четрдесетосма у књижевним делима 3 223

И Бразко Радичевић, који је због својих револуционарних идеја протергн из Београда, види у мађарском ставу једину препреку српском ослобођењу, те потстиче Србе на борбу против Мађара:

Коња, Србе, па узјаши, Лати пушку па потпраши,

А потргни сабљу голу: Диже злотвор главу холу...

Пут у контрареволуцију водио је директно. Мајска скупштина је срушила све мостове између Срба и Мађара. Српско и хрватско воћство (патријарх Рајачић и генерал Јелачић) ставили су се потпуно у службу бечкога двора још раније, али је народ био уверен да се бори за своје ослобођење. Такво уверење је постојало и код многих чланова Главног одбора у Карловцима, на територији под контролом Главног одбора ницали су народни одбори са изразитим демократским карактером. Међутим, већ се јасно видело да је српско воћство дало Мокрету изразито династијашки карактер, и овакав заокрет налази оправдање и у књижевности. У приповетци „Мађарица“ Јована Суботића заробљени Србин, суђен од мађарског војног суда за издају (ребелство), добацује судијама: „Ребел је само онај, који се против законе круне подигне“. Суботић је, дакле, први у нашој књижевности идентификовао српске националне тежње са интересима царског престола и јасно изрекао чињеницу да се српски покрет свео на оруђе контрареволуције, Велики број српских књижевника поздравио је Мајску скулштину у почетак Покрета, уверен да ће се тим путем доћи до независности и слободе. Многи од њих су живели у заблуди да српсео воћство нема никакве везе са двором и да је сарадња између Јелачића и Рајачића први заједнички корак Хрвата и Срба за национално ослобођење Јужних Словена. Овакво посматрање Покрета показало се ускоро као дубока заблуда, што убрзо доводи ло диференцирања у мишљењу и држању, и посматрању догађаја са више критичности.

ж »

Легитимистичку и аустрофилску политику црквеног воћства заступају, доследно и истрајно, у данима полета и у време дубоке кризе после „победе“, једино Јован Суботић и Богобој Атанацковић. Реагујући непосредно на догађаје, Суботић је слабим стиховима и малокрвним приповеткама (објављиваним у „Летопису Матице српске“ после његова обнављања, 1850 године), налазио оправдање Српског покрета у националним тежњама које су, по дубоком и искреном уверењу већине српских претставника до 1848, — могле да се остваре и одрже једино оживљавањем и поштовањем старих привилегија. Сликајући догађаје са овога становишта, Суботић је, на романтичарски начин, покушао да да епопеју српских борби и јунаштва. За њега је цела четрдесетосмашка