Naša književnost

= мађ А

Четрдесетосма у књижевним делима 225

тедне романтичне личности на основи легитимистичког историзма и привилегијашког национализма. Социјалне односе он не објашњава друштвеном неједнакошћу, него неравноправним односима два народа, јер је Атанацковић био из средине у којој економске и политичке позиције држе Мађари, док обесправљену масу чине немађарски народи. Он није ни хтео ни могао да се удубљује у проблеме који су утицали на развој револуционарног покрета на страни Мађара. Објављујући свој роман убрзо после завршетка револуционарних покрета, 1851, — истовремено када је и Јован Су“ ботић објављивао своје песме и приповетке, — Атанацковић је њиме хтео да и на овај начин документује верност Срба цару у временима када су поборници бечке политике мислили да ће моћи остварити бар један део захтева који су постављени у току рата, у првом реду на Мајској скупштини. Касније је и Атанацковић пришао општем покрету Срба за ревидирање српско-мађарских односа на пријатељској основи, а већ 1851 он долази у Нови Сад као секретар бачког епископа Платона Атанацковића који је у време револуције одржавао коректне односе са мађарском: револуционарном владом.

ж

Јован Суботић и Богобој Атанацковић су усамљене појаве у српској књижевности на страни реакционарног воћства до краја револуције. Сви остали српски писци онога времена били су или“ принципу против српско-мађарског сукоба (Јаков Игњатовић, Јован Стерија Поповић) или су још у току револуције прозрели реакционарне намере воћства, или су дошли до таквог сазнања непосредно после револуције.

У своме дневнику Милица Стојадиновић Српкиња цитира некакву старицу која, када су се са бачке стране чули топови у Врднику 1849 године, узвикује: „Боже, боже! Спаси децу нашу! Погледај на нас мајке које пред тобом за децом својом сузе проливамо! Али, боже благи, спаси и Мађаре!“ Ова наивна молитва једне старице карактеристична је не само као израз хуманих и племенитих особина нашег народа, него и као карактеристична црта за расположење српскога народа према мађарском. У исто време, још у току 1848, настају пукотине у водећим круговима на српској страни, Развој Покрета од народне и националне револуције у контрареволуционарни бедем аустроцаризма наишао је на отпор напреднијих елемената како у војним, тако и у грађанским и омладинским круговима. Победа патријархова у сукобу са Стратимировићем, најомиљенијим народним официром оних дана и завођење патри-. јархове диктатуре изазвали су снажну реакцију у редовима опозиције. Светозар Милетић, који је као омладинац играо не сасвим споредну улогу у Главном одбору, напустио га је већ почетком 1849, а људи око „Напретка“ одбијају да шаљу лист патријарху на цензуру и да пристану на поданичку покорност: „ЈЂуди смо слободни! Ми ћемо примати и извршавати дужност слободних људи,