Naša književnost

226 Књижевност

слободних грађана, а поданика никад ни до века!“. Због опозиционог става забрањени су листови „Напредак“ и „Вјестник“ и остао је само званични орган „Позорник“. Незадовољство је почело захватати и борце на фронту, нарочито после прекинутих преговора за примирје. Незадовољство патријархом подвукао је Бранко Радичевић у недовршеној песми из почетка 1849 године, познато; под називом „Луди Бранко“, у којој дај оштру карикатуру патријарха: Жена није — браду има, Човек није — дуга хаља, Хаља му се земље прима; Он пред народ траља-фаља, Крст узима, тихо збори: „За вама ми срце гори“.

(Ох, глени му под хаљину, Глени, роде, глај му ноге! Тур му с главе капетину: Да не има врашке ноге> Ама народ веран, јао, Седој бради веровао.

Седа брада што засија Ка купина она света, Ма из тебе реч божија Не заори, веруј, клета! Из тебе нам гуја сину, По срцу нас верне шину!

Расположење се мења из основа.

Ђура Јакшић, који се 1848 борио са пушком у руци, бележи сво време са горком резигнацијом: „Видео сам јунака. О, веруј ми, драги пријатељу, да нема под небом јуначнијега народа од срп“ скога... али ни несрећнијега!... Јер, гле, овако поцепани, као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом слу жимо мекушне туђинце...“ И ма колико не волео Мађаре које назива „насилницима“, његова мржња, — а Ђура Јакшић је знао да плане мржњом, — уперена је тада против „питомих немачких стеница“. Посматрајући немачку политику кроз дволично држање Немаца у његовом месту и у другим местима у Војводини; који „ћесарским ђенералима потказиваху Мађаре, а мађарским насилницима издаваху Србе; те их тако и једни и други сматраху за мир не становнике и верне савезнике“, Јакшић се згрозио над страшном заблудом у којој се налазио заведен лицемерном политиком клерикалнога воћства. Не обрађујући догађаје из Буне, — Четрдесетосму тек овлаш додирује у приповетци „На мртвој стражи“, а српско-мађарске националне и социјалне односе око 1848 у свега неколико приповедака, — Јакшић је до последњега стиха дисао мржњом према Аустрији и Немцима, што је последица политилког сазнања стеченог Четрдесетосме. „То су Швабе, то су скоти!“ каже Јакшић у песми „Стража“, испеваној 1871 поводом устанка