Naša književnost

ба зе

Четрдесетосма у књижевним делима у 229

ала нити политичког поштења. За Стерију је оно најизразитија пљачкашка банда која ради само на личном богаћењу не бирајући средства; оно, на крају, продаје чак и Војводину због које је било изазвано страшно и узалудно крвопролиће. Поштени Срби, оличени у Гавриловићу, и исти такви Мађари, оличени у Нађ Палу, немоћни у спречавању међусобног сатирања и истребљивања, претстављају оно грађанство које је било против сукоба а коме је припадао и сам писац „Родољубаца“.

У писању „приватне повеснице српскога покрета“ Стерија је, очигледно, карикирао и дотерао до апсурда негативно у овоме покрету. Ма ипак, у основи, он је дао извесну слику Покрета. Настојећи да што верније прикаже издајничку улогу воћства, Стерија је „Родољупце“ поставио на чврст темељ историских чињеница, не мењајући чак ни њихов хронолошки ред. Тако, већ сам почетак радње — истицање мађарских кокарди и клицање слободи, претставља верно репродуковање мартовских догађаја; затим долази — и код писца и по историји — агитација за српске привилегије под окриљем и заштитом „законитога“ цара; и сви остали детаљи — спаљивање црквених протокола, буна у Кикинди итд. узети су из стварнога живота. Отуда „Родољупци“, и поред свега претеривања, претстављају највернију и најпотпунију слику Четрдесетосме у књижевности онога времена.

ж

У „глуво доба српске књижевности“, — а то је углавном период од 1849 до 1860, — у атмосфери високог притиска Бахова апсолутизма, ваздух није био погодан за процват књижевности, поготово не за сликање вулканског времена Четрдесетосме које је Србима донело „оно за награду, што Мађарима за каштигу“. У аустријанизованој „Српској Војводини“ могло се писати само у прилог учвршћења апсолутизма. Свака слободоумнија мисао је гушена, па су забрањиване чак и слепачке песме о Буни. Отуда сем „„Летописа“, који једва тавори, других часописа и нема; и сем Јована Суботића и Богобоја Атанацковића други књижевници и не излазе на јавност. Али заједничка несрећа приближила је два народа више но икада у историји. На пустоши и рушевинама српских и мађарских села израстала је свест о потреби солидарности два суседна народа. Туга и резигнација мађарских писаца болно одјекује на српској страни. Мађарски песник Јован Арањ пореди себе са виноградом коме је град побио бербу; Јован Ђорђевић са резигнацијом говори о идеалима слободе, једнакости и братства са којима је народ дочекивао велике догађаје, а место тога — гробови, рушевине беда: „И све смо то добили уместо мира, светске

· среће!“ Мађарски песник Михаљ. Томпа пева, у забрањеној песми

„Рода“: „Не иди на ливаду, и она је само гробље, Не слећи у рит, и он се крвљу прелива. И када будеш тражила торањ где ћеш се уставити, чувај се да не згазиш на још неугашени жар“; Ђура Јакшић каже о тим годинама: „Обе су ужасне!... У првој влада рат,