Naša književnost

ске Аустрије и бурних година револуције. Васа Решпект, јунак истоименог романа, на српској националној историји долази до сазнања о потреби протеривања Турака из српских земаља; на народној поезији разгорева у себи пламен јунаштва и љубави према слободи; на личном искуству у војсци метерниховске Аустрије увиђа штетност апсолутизма и сазнаје да је то основни непријатељ развитку народа. Помисао о потреби стварања српске феудалноклерикалне заједнице под покровитељством бечке реакције њему не пада на памет. И ма колико национално осећао, он не може ла одобри став воћства у Карловцима; он чак не може да остане пасиван, изко зна да ступа у борбу против народа коме и сам припада. Игњатовић је „Васом Решпектом“ казао истину — коју је 7 своје време требало рећи — да није сав српски народ у Аустрија мислио онако како је мислило званично воћство Српскога покрета и да није сав пошао за тим воћством. Корак даље пошао је Јован Стерија Поповић у својој познатој комедији „Родољупци“. Противник револуција и грађанских ратова уопште (он је написао и једну песму о 1848 у којој осуђује револуционарна средства), Стерија се не интересује јунацима на бојном пољу, тутњавом топова и ратним трофејима; његово критичарско око привлачи слика позадине у којој најјасније долазе до изражаја мотиви и тежње које покрећу друштво. Живећи и сам ван домета војничког и ратничког живота, у граду чији црквени поглавар није приступио политици свога претпостављеног (вршачки епископ Пантелејмон је био против карловачке политике), Стерија је пришао сликању грађанске средине у позадини вртлога револуционарних догађаја.

Прилазећи проблему без одушевљења било за једну било за другу страну. Стерија је хладно, без узбуђивања, чак са извесном злобом, пришао разоткривању наличја медаље. У време када је било не само слободно пљувати у лице побеђенога, него је то доносило поверење и признање од стране режима; када „победници“ нису добили никаква друга права сем да се хвале победом; и када се о револуцији могло писати само онако како је желела бечка реакција, тенденциозно, агитаторски, а у односу на српску историју идеализаторски и мистификаторски, Стерија је, пре Илариона Руварца, устао у одбрану истине а за обарање лажних ореола. Непогредно после престанка сукоба Стерија је, већ 1849, написао „Родољупце“. Држећи се у основи тачних чињеница („настојеће позорије нисам измислио“), иако их је понекад потенцирао до карикатуре, он је успео да да истиниту слику Покрета, што је била његова основна намера: „Позорије дакле ово нека буде као нека приватна повесница српскога покрета“, Приказујући воћство у једном граду, — у коме се налгзе разни Жутилови, Смрдићи, Шербулићи итд. — Стерија.је кроз њега желео да прикаже воћство покрета уопште. Он одваја народ од воћства. И док за народ, не само српски него и мађарски, има само речи љубави и поштовања, српско воћство, — мађарско не спомиње, — нема ни иде-

1 | | | |