Naša književnost

266 Књижевност

за њега у истој државној служби у којој и он, и сви они, заједно са њим и целим осталим школским системом, претстављају неку врсту препреке на путу који ђак треба да претрчи од детињства до чиновничке каријере, тј. до хлеба, положаја н друштвеног угледа.

Све то треба да убије у дечаку бујне животне нагоне, да му што више заклони и живог сам, да му већ на првим корацима саломи вољу и загорча век, па да види — мајчин син! — шта је то каријера и како се тешко пи скупо плаћа, како би после умео да је цени.

И на све хероје античког света и на саме богове из митологије он је гледао као на високе достојанственике „изван ранга“, као на неку врсту више званичне установе у држави којој служи и он.

Уотинте, све на овом свету, и саму науку којој је „служио“, он је гледао кроз текстове владиних расписа и наредаба, кроз разредну књигу и кроз свој нотес у ком је за њега био обухваћен цео свет, сређен по азбучном реду и оцењен оценама од пет до један.

Васиљевићев васпитни метод састојао се у томе да „хвата“ ђаке и да их испитује кад су неприправни, да их вреба на улици у ситним дечачким грешкама. Највеће задовољство налазио је у томе да исмева или кажњава ђаке који ма у чему покажу нешто оригиналности или жељу да се. баве ма чим што је изван уског школеког програма, који је он својим полициским схватањима сужавао где год је и колико год је могао. Свако и најмање отступање од штампаног текста у уџбенику сматрао је тешким преступом и кажња“ вао га и својом иронијом и лошим оценама и свим средствима која му стоје на расположењу. Свака и најмања слобода или новина у мишљењу или у начину изражавања, свака, и најнаивнија младићка побуна против ауторитета власти и друштвене хијерархије изазивале су код њега грчевит, хистеричан отпор и гнев, гнев који је био отприлике мера његовог страха од тих ауторитета и његовог поштовања те хијерархије,

Човек се често са чуђењем мора запитати: откуд код неких малих људи, малих и по личној вредности и по њиховом друштвеном положају, таква слепа приврженост постојећем реду, такво фанатично обожавање утврђених и древних идеја и установа које им ни по чему не би требало да буду блиске, таква бесна мржња на све што је ново, што може да значи промену и напредак.

Али имао је и тај непријатни човек своју слабу тачку. Бојао се промаје. Ђаци, који су га у већини искрено мрзили, искоришћавали су ту његову манију и били су при том немилосрдни и довитљиви, како само деца могу да буду.

Због тога је и добио надимак Дурхцуг. Једном, у наступу беса, он је употребио ту немачку реч за нашу реч: промаја. Отада га ћаци и нису другачије звали између себе.

А бојао се промаје нелормалним, паничним страхом. Тај страх од ветра и промаје као да је по нечем одговарао његовој мржњи про тив новина и промена, У сваком разреду имао је по једног ђака, једног од оних услужних и ревносних, коме је било стављено у за-

Ри твар ПЕН АН

герилаца ха арвагодерађеесм ле 2: - = лаике омањи =

атман из

па.