Naša književnost

| дадвна имегамне |.

Црвен цвет ; ; 265

маштао, а који су трајали само докле траје пијанство и тражили све ново пиће.

Јединац син тога полицајца алкохолика истакао се у школи. добрим памћењем и, још више, великом послушношћу. Један од његових професора, имућан и настран човек, помогао је дечаку да сврши гимназију и да добије стипендију за универзитет. Син олг штинског стражара отишао је у Беч на студије и по савету свога професора и заштитника одабрао да студира класичну филологију. Студирао је све прописане предмете, са истом мрављом марљивошћу са којом је учио у гимназији, не наслутивши никад смисао ни вели, чину науке и оставши жељан свега што великоградски живот показује а никад не даје сиромаху студенту из забаченог места и бедне породице. Док је свршио студије умрли су му и отац и мајка, а он је постао наставник латинског језика исто као што је могао постати полициски или шумарски чиновник са „факултетском спремом“. После неколико година службовања прешао је у Босну, где су за наставнике биле нешто мало веће плате и постојала бржа могућност аванзовања у служби.

Ту се учаурио у свој живот професора-бирократе, какви су у већини били тада наставници средњих школа у Сарајеву, и ту је пропуштао кроз своје руке нараштаје босанских дечака-гимназиста, уливајући им на свој начин у главу основе латинског језика и класичне културе.

Био је нежења и самотник, потуљен и једак хипохондер, рано оседео, више некако посивео. У његовом начину предавања владала је смртоносна досада. По њему су дечаци долазили до закључка да 10 што се зове латински језик и није неки језик који су ма када живи људи говорили, него да је од свог постанка само „наставни предмет“, нека врста казне и проклетства, нешто као решетке које дечака одвајају од свега онога што га привлачи и чему би могао да се радује. САВ

Он је учио ђаке латинском језику тако да им је морало изгледати као да у том језику ништа није повезано ни ритмом ни смислом, Не само између појединих именица и глагола, него ни између облика и падежа истог глагола или именице нује било никакве везе, исто као што се свака реченица учила одвојено, без икакве везг са текстом из ког је извађена и животом из ког је текст никао.

Његов партицип пасивни од глагола [апсеге стајао је сам за себе, издвојен од живог говора и здравог мишљења људског, као страшило и замка за расејаког или уплашеног дечака, као обруп кроз који у циркусу протерују јадне дресиране псе. Тако су ствари губиле садржину и све прочитано остајало без смисла и користи, и тако су ђаци могли да ломе зубе на тешким облицима једног „мртвог“ језика а да никад не схвате садржину онога што читају, да ни за тренутак не осете све оно разумно, човечно и слободарско што се крије у том тексту.

Све римске и грчке класике он је сматрао само као неку врсту виших чиновника, професора, виших једино по рангу; сви су они

ка Еј