Naša književnost

268

фесора Дурхцуга; и они су у суштини били површни, хладни наставници и послушни бирократе, и они су се борили против безбројних и бескрајних ђачких несташлука, и они су били често строги при оцењивању и кажњавању, али нико није потпуно делио његове смешне бриге и његова манијачка схватања, чак су се помало и потсмевали мрком нежењи и особењаку, који ствари узима са трагичне стране.

Једино у свом момачком стану, у једној влажној кући, у осој ној Мједеници, налазио је потпун мир и осећао се бар привремено заштићен од ироније и немира обесне младости, Становао је код пензионисаног поштанског чиновника, Чеха. Газдарица му је била дебела, мрзовољна и уредна жена, Деце није било ни у кући ни у ближем суседству. У професоровом стану је владао увек влажан полумрак и у њему мртвачки мир и механички ред.

Али шта вреди, кад је та кућа само оаза, а: боравак у њој само предисајг Чим пређе кућни праг, чека га на сваком кораку та бучна и немирна младост која уме само да се церека и мисли само на шале и беспослице;

Понекад му се чинило да је са свих страна опкољен том незрелом и несвесном стихијом младости, да земља кипти и дрхти од младе крви која гони на покрет и тражи све нове и нове облике немира. А сваке године рађају се нови нараштаји деце, као да из земље ничу, из њих брзо расту и притичу нови ђаци, и док узалудно кротиш једне, већ наилази нов талас. И све је то у очима професора Дурхцуга зелено, дрско и обесно, са устима растегнутим од ува до ува, са мислима раштрканим на сто страна, без осећања дужности, без респекта за старије, без смисла за ред, склоно свакој шали и разоноди, неприступачно савету, неосетљиво за прекор, не штеди никог а не уме да се чува само, зими је код клизања, лети код купања, у јесен код бербе, а у пролеће код свакојаких фантазија и бесмислица; укратко, увек код неке опасности, дангубе или лакрдије, а далеко од његове строге речи и његових озбиљних лекција. То је младеж од њене једанаесте до њене деветнаесте године, и са том стихијом се он бори годинама, а осећа да у тој борби он са сваком годином бива слабији и уступа стопу по стопу томе неуништивом непријатељу.

Уредан и беспрекорно озбиљан живот који води одувек не одржава га у снази и младости. Напротив, он стари нагло и пре времена, брже од својих колега који су мање уредни и озбиљни, У четрдесет петој години, он је сед на слепоочницама, ћелава темена, мршава лица нездраве боје, а надувена врата, несигурних покрета и нестална погледа уплашених и жалосних очију. Уредан је, али на неки немио начин, а штедљиво и старовременски одевен, лети у сивома зими у црном оделу, као чиновник погребног друштва.

И кад такав стане на подиум и наслони се једном руком на катедру, а другом се ухвати за браду, ђаци се у последњим клупама већ пригушено кикоћу, али кад им гласом муклим од гнева кажа да су будале, да у свету нема разлога смеху, напротив, напротив... тада се дечаци савијају од грчевитог смеха, узалуд затрпавају дланом уста и крију лице под клупу. !