Naša književnost

Црвен цвет 269

Професор стоји непомичан, сав најежен као болесна врана, и са мржњом у погледу и дрхтајем у гласу говори јетко:

— Шта има ту смешног То је жалосно!

А разред се тресе од незадржљивог веселог смеха.

Такав је човек и наставник био професор Васиљевић, звани Дурхцуг.

Онај ко би посматрао њега и његов рад, могао би век провести размишљајући о том, какве везе има овај чиновник-предавач са педагогијом, која треба да подиже и ствара здраве и срећне људе и грађане, какве везе са науком или уметношћу, — и никад не би нашао одговор на то питање. Али, уколико је наставни систем тадашњих аустриских гимназија у Босни имао за циљ да у младом човеку и будућем грађанину угуши сваку клицу самосталности и убије жељу за ма чим оригиналним, стваралачким, вишим и лепшим, овај наставник је био савршен службеник тога система. Боље речено: он је настојао свим силама да то буде.

Ето, тај и такав професор Васиљевић ишао је и тога јутра, 1 маја 1906 године, као вазда, истим путем, у исти сат пут своје школе.

Било је нешто пре девет сати, улице су изузетно мирне и као опустеле. Крстаре жандарске патроле, на угловима по један од градске полиције, Чудна тишина,

Сарајевски радници решили су тога пролећа да први пут прославе међународни празник рада, Први мај. Али професор Дурхцуг, који је живео само за себе тј. за своју усамљену, чудњачку егзистенцију и своју струку — а видели смо у чему је била његова „струка“ — није, наравно, знао шта се све дешава и шта се спрема међу сарајевским радницима, који су за њега били далек и непознат свет, Он је, додуше, већ од лањске године слушао понешто о радничком покрету у Сарајеву; и новине су писале о том, али он је новине читао површно и нередовно. Не би се могло казати да је био потпуно равнодушан према тој ствари. Напротив, њега је и љутила и плашила помисао на то као на сваки неред и сваку тежњу за променом, и болело га је помало као лична увреда.

Једне недеље, кад је водио свој разред у, цркву, срео је групу младих радника, људи и жена, закићених црвеним цветовима, ишли су негде брзо и говорили нешто живо, То су били „социјали“. Све неки жустри људи, а на лицима им, како се њему чини, усплахирен, изазивачки израз. Осетио је дубоку одвратност према тим немирним људима; у црвеним цветовима њиховим видео је нешто нездраво и опасно, као да та јарка боја казује нешто што се не говори и што, изговорено, доноси немир и несрећу; као да је на рупицу од капута из које је вирио каранфил стала да избија крвава изнутрица сваког појединог човека. Узбудили су га за тренутак и озловољили, али их је исто тако брзо И заборавио. Као и многи људи његовог звања и положаја, и он је на сав тај раднички покрет и на манифестације и сукобе који га прате гледао издалека и са висока, отприЛике онако као и на сва остала зла и незгоде са којима државна управа има да се бори, као на ствари које се њега не тичу, уверен да 2 Књижевност