Naša književnost

314 - Књижевност

овакве антологије бришем име Дучићево. Његова поезија је обележила читав: један значајан период наше књижевности: сме ли се тај период мимоићи и прећутати, као да га није било2 Наравно да ће требати и те како рећи шта је та поезија значила у историји српскога песништва: колико је у њој било позе, прорачунатог кинђурења, колико је тај артизам у суштини био и остао досадан и смешан; али се не сме прећутати ни оно што је у њој ипак унапредило српску уметност, не сме се пропустити а да се не нагласи важап тренутак који је та поезија ипак обележила: јер њиме први пут и код нас „поезија постаје бар некакав проблем“ (Велибор Глигорић). Сви знамо да је тако, а не знам да ли онда смемо друкчије поступити. Данас се не може јавети опасност да ико пође артистичким стопама Дучићевим; али ваља омогућити да се позитивни резултати тога песништва сагледају и данас, под строгим осветљењем нашега доба. Сматрам, дакле, да би у овакву антологију, наравно са потребном мером, ваљало унети и овакве песнике. Исто тако бих био мање строг и према неким песницима Дучићеве епохе, на пример према Милану Ракићу, Сими Пандуровићу, Дис-у, Стевану Луковићу, можда и Мир» ку Королији.

У овој антологији нема такође скоро ни једнога од оних многобројних песника чија активност пада у раздобље између два светска рата. Мислим да ни преко те поезије не треба прећи ћутке. Наша поезија није тако 6огата да бисмо се лако смели лишавати читавих њених периода. Поезија ове епохе била је поезија једнога пометенога времена, јер једнога друштва без ориентације. Треба показати како су се и врло даровити људи снашли у томе времену, како се сплели, чиме тешили, како реаговали. Уметничке немире и очајање те епохе мислим да не треба потпуно игнорисати. Данашњи читалац и одатле може извући многу поуку; а ње ради не треба пропустити ни једну прилику.

Из свега дакле излази да бих ја највише волео једну антологију која би у много јачој мери него ова данашња дала не само јаснију слику модерне лирике наших народа у њеноме историјскоме развоју, него, а баш тим начином; и историју нашега осећајнога, стварно пак друштвенога живота. Са таквим непосредним задатком пред очима, спустио бих сувише строги критериј при одабирању, а уношењем у антологију и личности уметнички можда мање значајних знатно бих проширио оквире песничке грађе; смелије и са мање устручавања захватао бих из њих у напору да се поједини, нарочито најзначајнији, песници прикажу са свима њиховим карактеристичним а позитивним особинама, поједине епохе пак са више живости, боје и узнемирења. Наравно да притом ваља пазити да тежња за оваквом илустративношћу не одведе у другу крајност, у сух катедарски педантизам. Присуство поезије мора остати главно мерило свакога избора, — то се само по себи разуме.

Младен Лесковац

лице минавцмљеловаа

дер плода нај армију пива. авва

| | 3 | % # !