Naša književnost

316 5 и Књижевност

роши се настањивали, поред околних становника, и досељеници са далеких страна.

На изложби, коју је ових дана Градски музеј посветио развитку Београда кроз векове, могу се видети неколико момената тих некадашњих 06личја и метаморфоза Београда. Он је час погранична тврђава која брани империју — византиску, турску, аустриску, како кад, — час војничко упориште за даља надирања ка северу или ка југу. =

Али има и један -трећи моменат, много значајнији, кад Београд долази до свога најпунијега, највишега израза. То су времена кад Београд припада своме народу и кад је његово средиште. То је Београд после косовске битке, за владе деспота Стефана Лазаревића; то је Београд за првога устанка; то је Београд у новој српској држави; још више, то је Београд данас, у новој социјалистичкој Југославији.

У етничком смислу српски и словенски од досељења Срба, дакле већ од петога или шестога столећа нове ере, Београд је за дуже време тек после косовске битке припао српској држави и под мудром владом деспота Стефана Лазаревића (1389—1427) доживео нагао развој и прави процват. Додуше, и пре тога био је то „један од великих старих градова као ретко где који у васељени“, — како вели о њему Деспотов савременик Константин Философ, додајући да је већ израније „особито пространа обима, с лађама као с крилима, и са многим утврђењима п довозом свакојаке хране“, али да га је Стефан Лазаревић из основа обновно и проширио.

Из Константинова описа у Деспотовој биографији, ма колико замућеног тадашњим начином писања, види се да су већ тада постојали и Доњи и Горњи град, са предграђима и насељима у околини тврђаве. По свему судећи, Деспот је тада дао онај основни облик Београду који се сачувао све до средине прошлога века, па се чак и данас распознаје. Према Константиновом опису горњи град имао је „велика четвора врата: на истоку, западу, северу и југу, а пета воде у унутрашњост тврђаве... ка рекама“. Тако Београд -у Деспотово време „имађаше приступа само с југа, а од истока до запада и севера био је јако, и опет рекама, веома утврђен.“ Сва је прилика да је атар београдски тада захватао много већи простор него за турскога времена, судећи по томе што је Деспот у Београду подигао три цркве на три разне стране: Велика, митрополитска црква била је, како изгледа, негде у Дунавском крају, на данашњем Дорћолу; друга у „Периволији“, тј. на пе риферији, отприлике негде између Бајлонове пијаце и Стаљинградске улице, а трећу, уз манастир — „склониште за болне и цркву... на врло слаткој води, где „насади садове свакојакога изабранога воћа“ — изгледа да је подигао већ изван вароши, негде око данашњега Новога гробља, где ће сен доцније, за турскога времена, ти Деспотови вртови сачувати под именом Булбулдера. „И почеше од свих околних страна непрестано, из дана у дан долазити, каже Константин Философ, — и за мало времена веома се густо насели овај град.“ Иако оскудне, ове појединости нам казују да је онај Београд — Београд из ХУШ века, који знамо из гравура и естампа, рађених понајвише у = време аустро-турских ратова и борби око Београда — да је тај опали, рушени, па крпљени и дозиђивани Београд био само бледа слика Деспотова Бео-

пенала сре акте