Naša književnost

320

пример шта један даровит и вредан човек постиже кад се сав преда једном послу и кад зна шта треба да чини служећи свом народу.

Рођен у Београду 1876 године, А. Белић је, пошто је провео једну годину на Великој школи, отишао у Русију, где је од 1895 до 1899 изучавао у Одеси и Москви словенску филологију, да затим попуни своје славистичке студије у Лајпцигу упоредном граматиком, санскритом и литавским језиком. Године 1900 постао је доктор на основу дисертације »2ит Епбмекшпезвессћуећје Фег зјамасћеп Репитишупа Атриканузи хе. 1. зшњагапЦуа« (О развитку деминутивних и амплификативних наставака у словенским језицима), коју је Ватрослав Јагић због њене научне вредности објавио у свом часопису Атећју Баг зјамјасће РЕМОјогле (1901,

ХХШ, с. 134—206). 5

Већ први рад Белићев о словенском житију св. Петке, објављен 1897 у Извјестијама Руске академије, донео му је глас доброг научног радника, који је дисертација потврдила. После тога, Белић је објавио низ радова, чији се број за педесет година попео на четири стотине. Од популарних чланака до расправа и монументалних студија, Белић је свуда, у сваком свом спису, давао квинтесенцију свога знања, високих научних резултата и погледа на научна и национална питања који су учинили да његов рад стекне признања у целом свету.

Иако целовит у суштини, тај Белићев рад је врло разностран. А. Белић је, најпре, најзначајнији научни испитивач језика и несумњиво највећи лингвистички стручњак у нашим народима. То није мала ствар јер ваља имати на уму да је после Вука дошла читава плејада стручњака који су научним методом продужили оно што је он започео као реформатор и револуционар. Сви ти стручњаци, Даничић, Будмани, Љубомир Стојановић и други, ипак са својим резултатима. нису прешли границе своје земље и домен српскога језика. Белић је, међутим, својим „Акценатским студијама“ (Београд 1914, Посебна издања С. А. Н, књ. ХЕП), својом

Књижевност

расправом „О двојини у словенским језицима“ (Б. 1932, Посебна издања С. А. Н., књ. Ха) и низом расправа о словенском глаголском систему и питањима у вези с тим, расветлио и рашчистио многа тешка питања из словенске филологије и упоредне лингвистике, о која су се спотицали многи словенски и западно-европски научници. Он је на тај начин, — пошто

_ се већ у докторској дисертацији по-

казао као један од стваралаца данашње науке о грађењу речи, избио међу истакнутије европске лингвисте. Полазећи од српскога језика као грађе за проучавање, он је на њему размотрио појаве и открио законе који вреде за науку 0 језику · уопште. Врхунац његова рада у том смислу јесте његово и по обиму и по значају знаменито дело „О језичкој природни и језичком развитку. Лингвистичка испитивања. (Посебна издања С. 5 ЗЕН КЊЕ СССХХХТМ, 1941.), у коме је ушао у суштину лингвистичких проблема. · Није, дакле, акт куртоазије што је А. Белић једини изабран за почасног професора Московског универзитета и што је то звање посебним указом уведено специјално због његаз Исто тако само научна вредност тога списа узрок је што је књига преведена на руски и што је по Европи цитирају и преводе. (Нажалост, руски превод, због узрока које је лако погодити, није још до данас објављен у СССР.)

Али А. Белић није само научни стручњак високог степена. Он је и писац-књижевник. Неке његове расправе уствари су књижевни или културно-историски огледи. Такви су нарочито његови многобројни есеји и чланци о Вуку и Даничићу, где он с ретком јасноћом и мером приказује најсложенија питања нашега језика, Вукова рада и наше књижевне и културне историје Вукова времена. У тим есејима има погледа, закључака и указивања и потпуно нових и потпуно тачних, те се преко њих никако не може прећи приликом писања историје књижевности или доношења _кри-

тичких судова. Најзад, "потребно је овде поменути и Белићев публицистички рад.