Naša književnost

РГ ;

Умјесто да се стрпи или бар да се склони у шуму, као што су чинили други, и да тако сачека долазак партизана и слободу Иван Рајчић је изгубио стрпљење, метнуо торбу на грбу и сам пошао у сусрет пролетерским бригадама.

У крајевима гдје су брда силна и висока а долине често по цио дан засјењене као бунарови, гдје у ненастањеним просторима вјетрови и тишине подједнако притискују усамљене људске душе, често се јавља снажно и многоструко дејство маште, некад као утјеха која успављује, некад као потстрек за подвиге и прегнућа, а увијек са знатним утицајем на одређивање догађаја. Није чудо што се ова особина понекад јаче покаже код људи лишених физичког здравља, сласти и забава које оно даје; чак је и врло вјероватно да машта са својим бескрајним резервама надања и обмана даје основну чврстину оној снажној вези којом су богаљи причвршћени за животе пуне наглашених недостатака и јада. А Рајчића, кога су дуго тровали јади а одржавале само луде наде, више ништа није везивало за завичај, за ону жалосну постају талијанских колона на путу између Подгорице и Колашина.

Младић који је годину дана прижељкивао а мјесецима горио од нестрпљења да види нову војску састављену од јунака правде какви су били његов брат и Шћепан Ђукић — пребацивао је сам себи да није достојан ни да види ту војску док то не наплати напорима, испаштањима и прегнућем које надмашује његову снагу.

Како га је свуд и у свему срећа обично обмањивала бјежећи из мјеста гдје је он и стижући тамо гдје њега нема — његова уобразиља је без тешкоћа исткала читаву теорију по којој га и сада срећа вара и спретно заобилази. Пошао је да је срете и изненади или да прије тога погине — без пута и без опреме за пут, управљајући се у кретању само према грмљавини далеких битака.

Прву ноћ је преноћио у непознатој шуми иза Роваца, другу у некој напуштеној колиби ни сам не зна гдје, трећи дан се на чудан начин разминуо с четничком стражом на Вратлу и изишао на Сињајевину. Тамо гдје је требало да му путовање буде лакше и сигурније — срела га је и ухватила једна од посљедњих група четничких бјегунаца. Рекао им је да иде код тетке, у Језера, а кад су га питали за њено презиме и кад је он казао име неког измишљеног братства — одмах су га ухватили у лажи, јер је међу бјегунцима било и неколико њих из Ружићевог батаљона који су знали сва тамошња братства. Био.је сумњив и без тога; претресоше га, а кад не нађоше никакву цедуљу и ништа писмено био им је тим сумњивији, јер је то потврђивало претпоставку да је комунистички вјешто сакрио оно што носи. Ту би га и убили без саслушања, пресуде и других комедија које се могу изводити у Колашину али не и у Сињајевини, а поштједели су га само ради себе: знали су да их на Вратлу или у Липову чекају штапске стра-

же и да ће овако, предајући ухваћеног, скинути бар дио кривице са својих дезертерских глава.