Naša književnost

ар де пена о Баје ДЕ чв а ва > 7 еј па в А О тв Ра 3 МИТЕ а ам Бе

432 Књижевност

То о живцима није имао времена да објасни, јер се на вратима опет појави Обрадовић да потсјети људе у каквом су стању.

Жучљиви поднаредник је био обишао све четничке команде распитујући хоће ли још дуго имати да чува осуђенике (некако се стално прибојавао да их не забораве чим Куковић пође на другу дужност) и како треба да поступа с тим људима. Најзад су му одговорили нек врши свој посао као и досад и нек завеже језик ако не жели да му тај непослушни и сувишни орган посуврате у гркљан, а то није баш нарочито тешко извести. Ову посљедњу напомену он је схватио као увреду због које је био толико гњеван на затворенике као виновнике свих несрећа, да би с њих живих могао месо јести; само страх га је спречавао у томе.

Кад су изишли на шетњу — тешки дан је већ био на измаку. Сјенка западног зида прекривала је пола дворишта, па су затвореници, жељни сунца, газили само оном другом освијетљеном половином. А сјајно сунце је било некако мртвачки слабо и већ никако није могло да загрије крв слеђену под тешким сводовима. Само су окови звецкали ситно и јеткије него икад.

Стражари с Јованом Марковићем на челу били су блиједи исто као затвореници а престрашени као да је и њима изречена смртна, пресуда. Никако нијесу могли да забораве Анчићев случај и од њега их је двоструко зебло. Марковић је стајао на капији коју је оцијенио као најосјетљивије мјесто. Читав средњи дио с бравом, запорницом и отвором прекрио је својим широким леђима, а 32 сваки случај поставио је крај себе Рајачевића. И то му није било доста, него је свакичас погледивао на испражњену зграду среског затвора са чијих балкона и прозора су зурили спољни стражари с пушчаним цијевима окренутим на затворско двориште. На прагу стражарнице дрхтурио је црн, исцрпљен и зимоморан погружени Ристо Обрадовић и гледао како Чемеркић обилази око дрзљаника и узалудно тражи куварску сјекиру. Погледи им се сретоше и сукобише, разумјели су се и без ријечи: „Знам шта тражиш, али нећеш наћи“ — говорио је један. — „Ти си је сакрио, сад знам и гдје; ал свеједно, ја сам човјек а ти то никад нијеси био нити ћеш бити“.

Обрадовић спусти очи као да се слаже с овом неизреченом тврдњом а Чемеркић се ману узалудног тражења и уз ситан звекет сломљеног лијевог и здравог десног окова прикључи се шетачима у дворишту. Пришао је старом Рељићу, који је у том тренутку заједно с Мишом Вуковићем испитивао грбавог Рајчића како му се то десило да У посљедњем тренутку стигне у ову кућу оплакану. Осјећајући се мало нелагодно што је стављен у средину и постао бар привремено као нека врста важне личности, болешљиви младић је причао старајући се час да ништа не заборави а час да се не расприча нашироко, па се тако често морао враћати на неке појединости важне за њега а неважне за слушаоце. :