Naša književnost

ДЈЕЧАК ПРЕД ИЗЛОГОМ

Вечерње сјенке миле улицама; лалани вјетар трању мрси косе. Док се свјетлост илра

пред нама,

над нама,

вече корала,

традски жамори та носе.

Пролазе људи...

А мени се пјева;

мјесец ми кораке снено небом прати. Тролејбус мину;

тротоаром врева...

Стао сам и. тледам ком ћу пјесму дати.

Вечерње ријечи носим ту, у себи;

не знам на које да их ставим прозоре; ипак ма коме ја их дао не бих,

па макар морао лутати до зоре.

Сљедим пољлед туђи,

иза себе спазим К књиле, живот слика, узвитлана слова; и већ, ево, ведар тротоаром тазим, пробијам се између редова.

Крај излола дијете,

књиле тихо птледа.

Ја тледам у њета са дрхтавим сјајем. Дјечак је замишљен,

посматра без реда; Е

ја пјесму своју том дјечаку дајем.

Слободан Галотажа