Naša književnost

458 = Књижевност

— Остарила сам, рече она. Тешко памтим Пемислим нешто, пођем да то урадим, па заборавим шта сам хтјела: станем и мислим, а не могу да се сјетим па ме закољи. Како сте путовали оног дана, ти и Лазарг

— Нас двојица Добро смо путовали.

Стојећи уз пећ, Душанка рече:

— Како је могло да буде, добро је испало.

Па се засмија гледајући у Алију и мајку, која је схватала узроке њеног смијеха.

Ту су Душанка и Миља испричале Алији како је Лазар другог дана устанка отео седам војничких пушака. Двадесет устаника су дочекали колону домобрана. Десило се то близу куће Лазареве. Лазар се затекао у кући; скочио је, зграбио револвер и истрчао. Разбијени домобрани, неки с пушком а неки без пушке, бјежала су низ цесту у смртном страху пред устаницима. Лазар им је направио засједу више цесте, у брини, на самој обали. Кад су први домобрани натрчали, он је запуцао из револвера: так, так, так, брзом паљбом, па је викнуо: „Митраљезац, прекини паљбу. Војници, бацајте пушке, не гините лудо!“ Скочио је са револвером у руци на цесту, пред гомилу војника који су избезумљено бјежали, и продужио да виче: „Бацај пушке, бацај — бјежи!“ Видећи пред собом живог устаника, у шубари и с револвером, до– мобрани нису ни помишљали да пуцају, већ су покорно бацали пушке по цести и бјежали главом без обзира. Тако је Лазар дошао до седам свијетлих карабина.

Претеједник Орловачког народноослобадилачког одбора похвалио је пред Алијом Душанку као највриједнију омладинку, која је прва међу сеоским дјевојкама почела да долази на политичке конференције, која је основала течај за неписмене, а имз већ мјесец дана како недјељом омладини чита партизанске „Радио вијести“, у којима се износе ратни догађаји на свим фронтовима. Ма да још није био заљубљен у њу, Алији су биле драге ове похвале као да су се на њега односиле. Радо их је слушао и мислио: „Биће ово добар руководилац омладине, одличан секретар СКОЈ-а. Послаћу јој из батаљона брошуру: Какав треба да буде комунистаг, и прву главу Историје партије. Послаћу јој папира и оловку, нека учи, нека се даље развија.“

То јој је рекао, и срце му је задрхтало у стријепњи шта ће дјевојка о њему да помисли: ко је он да јој шаље папир и оловке, што се трпа тамо гдје му није мјесто»

На растанку, док су стајали насамо (мати их је мотрила кроз пукотине брвана, а Душанка је то осјећала па се није далеко одмицала од зградице), Алија је упитао:

— Па како си иначе»

— Добро. ~

'— Шта радиш» :

— Ништа. ;