Naša književnost

ЧУДНЕ „ р- ЛИ бо Пт ТВ а са ИН. пр ИУ Ра АВИ пре ИУ НИ Ири а

а јави

502 | ; Књижевност

свакодневној пракси све више афирмирале, које је будућност потврђивала као објективне. МИ то је логично, јер без тога не би било ни кретања напријед. Живот је на концу конца борба супротности и без те борбе не би било ни кретања ни развитка. Живјети као човјек, дакле свјесно, зато нужно значи борити се, свјесно се одредити и учествовати у борби, на овој или оној страни. Само то је могуће, а сваки трећи излаз не постоји, Живјети свјесно у пуном смислу значи бити активно објективан према истини и лажи, добру и злу, напретку и назатку, значи борити се за оно што сматрамо да вриједи наших напора, способности и жртава, а не настојати да човјек буде ван свега, да буде посматрач. Треба смјело загазити у живот и живјети пуним учешћем себе у животу и пуним сазнавањем љепота таквог живљења, љепота борбе и | стварања. Треба се одушевити таквим животом, тј. љепотама и заносима стварања напретка, бољег и љепшег живота људи, те таквом својом борбом и стварањем одушевљавати и покретати и друге. То нарочито вриједи за умјетнике. На тој линији они треба да траже и налазе мотиве и садржаје своје лирике н својих драма, своје музике и својих слика.

Већина наших умјетника схватила је то, пришла је и развија се на тој линији. Но и на томе путу има разних тенденца развитка. Једни су пришли и одмах стали, док други настоје да иду даље, до краја. У нашој ликовној умјетности на пр. готово сви умјетници данас полазе са становишта тако зване нове тематике. Међутим неки, иако су се у своме стварању оријентирали на нову тематику, они те нове садржаје обликују старим формама, старом техником, начином и методама. А то је погрешно, јер то значи нелогично и недоследно, уствари недоживљено и, у крајњој линији, неистинито умјетничко обликовање и стварање, значи неприродно, дакле вјештачко, умјетно конструирање форме. Гако се, умјесто истинског умјетничког обликовања извјесног садржаја, уствари тај садржај неприродном и вјештачком формом замагљује и скрива, не допушта се да он буде видљив и схватљив у свом пуном смислу и значењу. Таква оријентација и пут у умјетности, разумије се, нема никакве перспективе, напротив, она умјетника води у ћор-сокак, у формализам и субјективизам, у опадање и пуну стваралачку немоћ. Штета је данас за сваког талента који тим путем пође. Таква оријентација објективно за друштво значи

А

само губитак извјесних надарености које су — да су се правилно развијале · и дјеловале — могле бити друштвено корисне и умјетнички значајне. | Умјетност није еклектично спајање елемената нових садржаја са елемен- | тима — назовимо их тако — највиших достигнућа у техници, начину и фор- | |

мама изражавања. Зато и проблеми изградње и развитка наше нове умјетности нису само проблеми техничко-формалне нарави, и свести их на то значило би уствари свести их на проблеме који су основе формализма. Проблеми изградње и развитка наше нове, савремене умјетности уствари су дио наших животних проблема уопште, они претстављају један вид тих проблема, један специфичан израз и одраз тих проблема. Наше је наиме познавање свијета данас шире, свестраније, дубље и развојно више од сваког и свеукупног досадашњег познавања. Оно је квалитативно посве ново и другачије од пријашњег. Оно не претставља само познавање које је тек обогаћено нечим новим, које је тек нешто проширено, које је само развијенији и у том смислу виши степен старог познавања. Наше познавање укључује и знање о могућности и нужности измене свијета, знање о класној борби, револуцији,

| 1 ,